Из Ритишева се не може даље. Село је само једним друмом спојено с остатком света, а окружено њивама. Лепо уређене улице, живописне фасаде већине кућа, говоре да у селу живе вредни људи који воде рачуна о томе како ће се пред гостима представити. Јер, у то село се тешко може залутати, само се с намером може доћи, говоре за „Дневник” његови мештани.
Историја каже да се село помиње с почетка 18. века, а осим српског назива Ритишево, има и свој румунски назив - Ритишор. Насељено је углавном Румунима, а већина становништва се бави пољопривредом. Као што су углавном све куће дотеране, такав је случај и са сеоском школом у којој се настава одвија на румунском језику до четвртог разреда, али и са оближњом црквом посвећеном светом Николи која припада Румунској православној цркви. Иако је стара више од два и по века, спада у у лепше објекте у селу, а и под заштитом је државе као споменик културе од великог значаја. Једна од природних оаза која се налази у непосредној близини села је канал Дунав-Тиса-Дунав.
Марко Поповић, један од малобројних Срба у селу, председник је Месне заједнице Ритишево, и за „Дневник” истиче да је ово село пример складног живота, али је много лепих кућа празно.
„Има нас отприлике 600-700 у селу, али је од тог броја свака друга породица у иностранству, тако да нас у ствари има око 300-400. Доста смо хомогени, помажемо једни другима“, прича „председник села”.
Поповић истиче да изглед кућа говори и о томе да су људи имућни, јер доста новца стиже из иностранства. У селу поред Румуна и неколико Срба и Мађара живи и доста Рома.
„Они помажу око радова у селу, вредни су радници. Заиста су добре комшије. Део их одлази на рад у иностранство, али деца иду у школу овде“, каже наш саговорник.
Мало село нема много садржаја, али је, како каже, културно-уметничко друштво „Доина” из тог села чувено по оркестру фанфара који је, тврди Поповић, најбољи у целој Србији.
Предност овог краја је изузетно плодна земља, високог квалитета. Јер да је другачије не би се та земља „ценила” осам-девет хиљада евра по хектару. Али се и поред добре цене, земља која доноси добар род - не продаје.
„Ово је чисто пољопривредни крај. Нема воћарства, сеје се кукуруз, пшеница, сунцокрет и у последње време уљана репица. То су основне културе“, објашњава Поповић.
Иако је пољопривредни крај, село има и два значајна привредна субјекта, а ради се о породичним фирмама - прва занатска пивара у бившој Југославији „Кругер и Брент”, као и мануфактура за производњу насјавременијих кухиња по аустријској технологији. И председник села има једну од савременијих печењара у региону. Осим тога Поповић, као велики љубитељ животиња свих врста у свом дому има прави мали зоолошки врт, а за неке врсте животиња није му проблем да превали неколико хиљада километара да би их купио. У великом дворишту има овце, коње и школу јахања.
Село нема кафану, али има фабрику фива. Има и лекара и покретну апотеку једном недељно, али и село Влајковац на три и по километра даље где у амбуланти ради лекар свакодневно. Марко Поповић наводи да је канал ДТД природни драгуљ на који се село наслања и има велики туристички потенцијал, али да није довољно искоришћен. Истиче да је за разлику од ранијих локалних власти које су се смењивале на челу Вршца, сада село успоставило добру сарадњу са градским властима.
„Морамо да се боримо. Али не би у селу ништа ново радили да немамо новца. Зато је добра сарадња са градским властима важна. Јест да је мало село, али имамо скоро све“, закључује Марко Поповић.
А. Савановић
Пројекат „Вршац данас” реализовала је „Панонија медиа“ у сарадњи са „Дневником“. Ставови изнети у овом тексту нужно не изражавају ставове локалне самоуправе, која суфинансира пројекат.
