Она је и овогодишњи лауреат признања Сенте „Про Урбе” за животно дело, које се додељује поводом Дана града.
Награду сам доживела као признање за свој рад, а кад бих поново почињала каријеру, опет бих изабрала тај позив, каже професорка Мандић.
Била сам, присећа се, разредни старешина ученицима 13 генерација, и то не само на српском језику јер су прва генерација била оделења с наставом на мађарском. На то сам изузетно поносна. Одрасла сам уз комшилук где се углавном говори мађарски, годинама сам се бавила и атлетиком, а ми смо се дружили тако што смо једну реченицу говорили на српском па две на мађарском и спонтано опет настављали српски. Из тога су настала другарства која трају деценијама, до данашњих дана. Добро памти Јожефа Бина, легенду сенћанске атлетике, па Микија Калмана и многе друге, не само из Сенте већ и широм бивше Југославије, с којима је остала у пријатељском контакту, без обзира на сва дешавања несрећних деведесетих.
Срећна сам што сам радила у просвети. Истина је да тај посао није исти као кад сам почињала и данас, али све зависи од приступа и од односа човека према професији којом се бави, колегама, ђацима, њиховим родитељима и људима уопште. Мора се бити принципијелан и пре свега владати градивом које се предаје. Ученици одмах погоде да ли је професор компетентан или не, те да ли имате исти критеријум према свима. Значи, нема повлашћених маминих и татиних синова, рецимо, деце доктора и других угледних људи из Сенте или неке друге вароши из околине, категорична је госпођа Мирјана.
Управо због таквог односа драги су ми корпари Савићи из Ђале, без обзира на то да ли сам неком од њих или потомцима им некад предавала, који данас не могу а да ме веома срдачно не поздраве кад одем на вашар.
Тако је и с људима разних занимања чију је децу учила, а омиљена је и међу генерацијама ученика који су у сенћанској школи стекли дипломе.
Као економиста 1972. могла сам да бирам у којем предузећу или јавној установи ћу да радим јер су економисти тада били дефицитарни стручњаци. Изабрала сам ипак школу и никад нисам покајала, истиче наша саговорница.
Професорка Мандић је вазда, чувајући углед своје професије, била и остала особа великог срца, у којем је било места за све ученике и разумевања за њихове проблеме, па је увек имала воље и времена да им пружи помоћ, савет и подршку. Осим тога, налазила је времена и за друштвени ангажман усмерен ка унапређењу заједнице у Управном одбору месне Опште болнице, Одбору за стипендирање ученика и студената, те Савету месне заједнице.
М. Митровић
