Супруг је незапослен, а и кад нађе сезонски посао, сав приход доноси кући, тврди Драгица, ипак, то је недовољно да би шесточлана породица могла да живи само од сезонског посла и дечијег додатка, који Драгица добија за децу.
Раповићи живе као подстанари и немају никакву подршку породице, да им неко притекне у помоћ и причува децу или скува ручак. Све раде сами. Драгица има 29 година, прима дечији додатак и социјалну помоћ, па ипак нахранити четворо уста, није лако.
- Сав новац који добијем од државе оде на рачуне за струју која нас изађе 2.000 динара и воду око 600 динара, као и стан који плаћамо 70 евра месечно- каже Драгица и додаје да им је за живот потребно бар 30.000 динара. Драгица је ишла и у Општину Ириг и тражила помоћ, међутим речено јој је да ако могу било како, они би јој први помогли, али пошто већ прима социјалне додатке, немају никакав начин да јој олакшају проблем.
- Највише на свету целом бих волела кад би се неко јавио и пружио нам кров над главом, јер нам је подстанарски живот постао изузетно тежак и неодржив - истиче Драгица и додаје да откако су се деца родила, већ су се седам пута селили.
Близнакиње Љиљана и Жељана крећу у први разред на јесен, јер су напуниле седам година. Раповићи имају и синове Александра и Милана узраста две и пет година.
- Живели смо у једном стану у ком су нас власници малтретирали, и то знају и запослени у Социјалном и у Општини- каже Драгица, коју смо затекли на игралишту у центру Ирига са децом која су одмах отрчала на љуљашке. Она не може да нађе посао, јер нема никог да јој чува децу, а каже нам да се са мужем мало свађа, мало мири, као и у сваком браку, али он увек води рачуна и брине о деци, те помаже колико може, поготово кад су болесни.
- Кућа ми је чиста и уредна и поред четворо деце, то питајте у Иригу кога хоћете- каже ова Ирижанка и додаје да су јој хигијена и чистоћа на првом месту и да то нико не може да јој порекне.
Она тражи стамбену помоћ, ако било ко има празну кућу коју би јој уступио, или стан, јер је у време кад се у Србији стимулише рађање другог и трећег детета, она родила четворо.
-Јако је тешко без крова над главом, и да те сви малтретирају, ем плаћате, ем да будете слуге неком- напомиње Драгица и додаје да чека неког доброг срца да им поклони или купи било какву кућицу.
Према њеним речима, има јако јефтиних кућа у Иригу, а она не бира, на било којој би била итекако захвална.
-Нек има једну собу, али нек је наше, и поред свих обавеза које имам око деце, да не мислим да ћу остати на улици, јер је неко нашао бољег подстанара за свој стан или било шта слично. Само да сам мирна- каже Драгица, која је радила док није добила децу и напомиње да је вредна и да то сви знају, али да јој је сада потребна помоћ са стране.
М. Стакић
