Бележи се да је неколико месеци пре Боже Радуловића у Београду, свој аутомобил, то тадашње чудо технике, у Сомбор исте те 1903.године довезао кољеновић и спахија овдашњи Јулије Семза, не знајући, јадан, да ће му управо љубав према аутомобилзму (али и доброј капљици) главе доћи неких тридесет и кусур година касније, када ће се његовом погибијом у саобраћајки у мутним водама Великог Бачког канала и затрти лоза ове породице племића од Кајмунке.
Већ до тада, почетком двадесетих година 20. века оснивају се у највећим и најбогатијим градовима словенског југа, потоњим престоницама као што су Београд, Загреб, Љубљана, Сарајево...па самим тим и велеуваженом Сомбору аутомобилистички клубови, који су на западу Бачке свој наставак после Другог светског рата доживели у Ауто-мото клубу „Магнет“, удружењу заљубљеника у мирис бензина и дизела које је у тада постојећој великој Југи освојила све што се освојити може. Транзиција и остала „достигнућа“ модерне демократије и либералне економије су „Магнет“ просто утопила у Ауто-мото савез Србије, па су спортски успеси његових чланова остали тек фуснота у измаглици неких сретнијих времена, али су недавно, захваљујући заљубљеницима старовременских возила из сомборског истоименог удружења, а поводом 15. по реду изложбе олдтајмера, окупљени негдањи асови овог клуба, тек да се не заборави на сва њихова постигнућа, којих није мало.
Сомборци из АМК „Магнет“ су били и последњи победници релија „Сутјеска“ одржаног у јединственој Југославији, 1991.године. На жалост, победник из њој претходне године, клуб из Дубровника се због почетка грађанског рата није ни појавио, али ни вратио оригинални сребрни пехар маршала Тита, који и данас краси њихове витрине на Страдуну.
Мислим да нема Сомборца сада већ средње генерације који се не сећа релија, тачније вожње-испита спретности одржаваног у самом центру града, тада јако популарних у Југославији, на којем су готово редовно побеђивали релисти „Магнета“, уличних трка аутомобила и мотоцикала, али и учешћа наших Сомбораца на најмасовнијем релију „Сутјеска“ с којег су се такође враћали као победници, појашњава разлоге за омаж блаженопочившем АМК „Магнет“ председник сомборског Удружења љубитеља старовременских возила Драган Бокун, који је и сам био, као дете стојећи на такозваном Мајмунском острву Главног сомборског сокака, „заражен“ мирисом спаљене гуме и бензина до те мере да и поред дипломе професора историје хлеб свагдањи зарађује као један од најцењенијих војвођанских мајстора за аутомобиле из француских ергела „Циторен“ и „Пежо“.
Бивали су Сомборци екипни и појединачни југословенски прваци у готово свим могућим категоријама дво и четвороточкаша, било да се радило о релијима или брзинским тркама на кружним стазама, али можда им је свима ипак било најдраже „скидање скалпова“ колегама из целе земље на релију „Сутјеска“.
Већина млађих не зна, али тада је то значило што је покровитељ релија „Сутјеска“ био лично Јосип Броз Тито, који је поред овог такмичења био покровитељ још само фудбалског и тениског купа, а ми смо тај пехар подизали седам пута, да би у години Титове смрти, када смо такође победили, било одлучено да нам пехар остане у трајно власништво. Ипак, та одлука је промењена у складу са тада важећом паролом „И после Тита-Тито“, па је у нашим витринама остала верна реплика 4,5 килограма тешког сребрног пехара.- прича један од асова „Магнета“ Карло Рожа звани Мали и поред висине од два метра (или баш због тога), који је у причама својих колега остао легендаран не само по бројним националним титулама као такмичар, већ и као другар који је кров свог „Мини мориса“ украшавао и са две суве шунке када се крене на Тјентиште, односно рели „Сутјеска“.
Рели „Сутјеска“ је био једно од најзахтевнијих рели-такмичења, јер не само да је имао свој брзински и део испита спретности, већ се рачунао и податак да ли су сви чланови једне екипе дошли на време на Тјентиште, па смо били међу ретким клубовима, ако не и једини, који никада никога није оставио на путу у квару, сведочи дугогодишњи председник „Магнета“ Владимир Козодеровић, уз опаску да су у возилима, до коначног одредишта, Тјентишта, поред самих такмичара биле и њихове породице.
Већина такмичара су били и сами мајстори златних руку, а ако квар баш никако није могао да се отклони, исправно возило упре браником у браник оног поквареног и тако га догура на Тјентиште, присећа се чика-Влада догодовштина са рели такмичења на којем је сваке године учествовало преко 1.500 аутомобилиста и мотоциклиста, према чијим су се речима Сомборци након овог релија обично „спуштали“ до мора исто тако колективно као што су се и такмичили.
Било је забавно кад станемо негде да преноћимо, пошто обично паркирамо возила у круг и упалимо фарове, па нам тај импровизовани камп изгледа као из филмова о каубојима, који су тако формирали своје логоре. А већ тамо где дођемо на море, после дан-два нема ни једног неисправног возила код домаћина, пошто људи одмах навале на нас да им поправљамо од мотокултиватора до трактора, па наши мајстори свој труд и знање претворе у пршут, сир и добро црно вино..., и данас се смеје тим породичним летовањима бард „Магнета“, Влада Козодеровић не пропуштајући да нагласи да је клуб којем је дуго био на челу јединствен и по томе што током целе њихове такмичарске историје никада ни један једини такмичар није настрадао.
Мада су прошле деценије од дана највеће славе сомборских релиста, међу њима и данас постоји својеврсна завера ћутања око тога како су коначно доакали „занатлијама“ из Загреба и прекинули доминацију далеко богатијег рели-клуба. Углавном, у кулоарима се шушка о томе како су, након једне посете загребачким колегама, пострадали камиони-хладњаче сомборског млекарског гиганта „Сомболед“ чији су мотори клима уређаја били готово идентични са оним који су уграђивани у „фићу-национале“. Покушај провере ове легенде обично се завршава завереничким згледањем „магнеташа“ и намигивањем на Влошака Лојту, који сваку дискусију о томе промптно завршава осмехом невиног детета ухваћеног с прстима у пекмезу. Па ти види...
Најжешћи ривали су нам били Загрепчани, односно тамошњи клуб „Занатлија“ којем се мора скинути капа, јер су „Сутјеску“ освајали укупно 10 пута. Али само док их, тамо негде 1975.године нисмо „провалили“ шта заправо раде са моторима „фиће-национале“, загонетно ће, чувајући тајну и данас још један од легендарних такмичара али и уметника у доради илити „буyењу“ аутомобилских мотора, Стеван Влошак-Лојта, потврђујући речи свог колеге Милована Николића да су Сомборци из „Магнета“ у целој тадашњој Југи били познати као „жути мрави“.
Тај надимак смо зарадили зато што смо на Тјентиште долазили са по тридесетак „фића“ , па нас је било, што се оно каже, „као жутих мрава“, каже Николић, али и подсећа да су управо у тој, националној класи „магнеташи“ били неприкосновени. Какав Флојд, какви бакрачи!
М. Миљеновић
