Ова традиција је остала непрекинута до данашњих дана, а недавно је сомборској установи стигло признање „Истраживачко место године” које додељује Мађарско истраживачко друштво за породичну историју (МАЦСЕ) у категорији најбољи инострани архив.
У образложењу се наводи да је Историјски архив Сомбор веома популаран, пре свега, међу мађарским истраживачима породичне историје, пошто увек изађе у сусрет истраживачима, док се његови запослени, поред стручности, одликују и љубазношћу, стрпљивошћу и брзим одговорима преко електронске поште. Истраживачи су посебно истакли архивисту Анастазиу Мако, која је увек стајала на располагању и одазвала се најразличитијим захтевима.
Свечана церемонија доделе признања одржана је у Секешфехервару у Мађарској, у Теолошком и културном центру „Свети Стефан“. Госте су поздравили градоначелник Секешфехервара Др Андраш Чер-Палкович, жупанијски бискуп Антал Шпањи, као и председник Мађарског истраживачког друштва за породичну историју Петер Рејхер, док су сомборску архивску институцију представљале директорка Борислава Ристивојевић и архивисткиња Анастазиа Мако.
Последњих година све чешће помоћ Историјског архива, поред истраживача, траже и бројни странци чији породични корени сежу до Сомбора, који сматрају да могу остварити своја породична наследна права у процесу реституције. Како је велики број званичних докумената из доба Хабзбуршке монархије и Аустроугарске империје написан на латинском, немачком или мађарском, мултилингвалност запослених олакшава претрагу преко три километра архивске грађе која обухвата период од 1612. године до данашњих дана.
Историјски архив се, сасвим пригодно, од 1951. налази у једном од најстаријих овдашњих здања на данашњем Тргу Цара Лазара Крушперове палате, чији је саставни део и најстарија сачувана грађевина, тзв „Пашина кула“, објекат који је својевремено био седиште варошке администраије, али и поштанске службе у Хабрзбуршкој монархији, па потом и у Аустроугарској. Усвајањем варошког Статута, далеког 28. априла 1749. године било је регулисано и питање нотаријата, односно писарнице а у њеном оквиру и рад архивске службе. Тако је параграфима 15 и 16 решено и поступање са архивском грађом тако што „...ради правилног пословања имају се протоколи овог града верно стилизовати, а сва остала акта тачно средити...те имају повезати у тврде корице и тако сачувати за будуће генерације...“. Овај налог су поштовале генерације, почев од Јакова Мразовића, који се као први у списима Магистрата потписује као варошки архивар, преко Гедеона Петровића и Николе Липаија, Гашпара Корића, Јована Брачевића...до данашњих архивиста и историчара запослених у Историјском архиву.
Сомбор је једини град у Војводини који је и поред повесних турбуленција успео да сачува сва оригинална документа везана за његову елибертацију, односно добијање статуса слободног краљевског града. Док житељи других војвођанских вароши и посетиоци тамошњих музеја могу да погледају тек копије и факсимиле, набављене из бечког архива, Сомборци, с поносом, могу својим гостима да покажу оригиналну елибертациону Повељу, Статут, варошки печат и остале инсигније негдање славе.
М. Миљеновић
