О плану је требало да се расправља још почетком јула, али је то рочиште отказано.
План реорганизације требало би да ово пољопривредно предузеће спаси од стечаја, а да ли ће тако и бити, одлучиће повериоци.
„Тараш“ доо је предузеће које и даље има 26,68 одсто друштвеног капитала, док је 73,32 одсто приватно, и то у рукама привредника из Кикинде Ивана Ротарова и предузећа „Експорт“ из Зрењанина, које је у власништву Љубомира Лазића.
Директор предузећа и управљач над друштвеним капиталом је Милан Репија.
Својевремено се „Тараш“ нашао на списку 502 предузећа предвиђена за продају, који је саставила Агенција за приватизацију.
Накнадно је, међутим, из Министарства привреде саопштено да се јавни позив за приватизацију преосталог дела капитала не може објавити, јер су у току активности за решавање спорне структуре капитала.
На сајту Привредног суда, у доступним судским списима, не пише којом непокретном имовином предузеће располаже, али оно што се зна јесте да се за 600 хектара земље тарашко предузеће годинама суди са државом.
Од покретне имовине, предузеће има стамбену јединицу, ветеринарску станицу, силосе, шупе и – скелу на Тиси, која је Тарашанима, чија је земља у Бачкој, од животне важности.
Скела у Тарашу је један од симбола овог банатског села, а у задрузи су тврдили да им годинама доноси само губитке и да су огромни трошкови за одржавање скеле и њену регистрацију, с обзиром на то да подлеже техничком прегледу, баш као и друга пловила.
Без ње се, опет, не може, јер та скела омогућава тарашким пољопривредницима да са банатске на бачку страну свог атара, званог Хајлаш, преко Тисе, пређу далеко краћим путем него кад би ишли друмом.
Недостатак скеле осети се зими, када је окује лед. Тада ратари иду заобилазним путем, дужим чак 40 километара. А скелом им је потребно да пређу пар десетина метара.
Ж. Балабан
