У Завичајној кући „Ћемер“ у Велебиту у оквиру манифестације „Караван младости за дан светлости“ осми пут је уприличен свечани програм, после свете литургије коју је у кањишком православном храму служио протојереј Јовица Мојсиловић.
На свечаности у Велебиту указано је на значај Косовске битке и косовског завета за српски народ, који је како је нагласила Даница Томаш, део нашег националног идентитета и да је циљ да се најмлађи упознају са тим наслеђем. Деца су послужена традиционалном посном трпезом и украсила су Завичајну кућу „Ћемер“ венцима од пољског цвећа, у знак сећања на све погинуле и страдале на Видовдан.
- Без сећања на корене и одакле потичемо не можемо себе да градимо као личност. Припремамо се и за обележавање стогодишњице оснивања села Велебит, која ће бити организована 10. јула, тако да очекујемо све људе добре воље да нам се придруже у слављу - каже Даница Томаш.
Радмила Марјанов Пањевић која одржава Завичајну кућу „Ћемер“ наглашава да кроз разне манифестације, настоји да млађим нараштајима представи српске обичаје, да би то вредновали и тиме се поносили.
- Не требамо се стидети своје традиције, јер није мање вредна него традиција других народа. Треба оно што је било да задржимо, подржимо и сачувамо. Сваке године се укључује све више омладине - истиче Радмила Марјанов Пањевић.
Она је подсетила и на предање да за Видовдан цветају црвени и плави цветић Вид и Видана, па се они траже и беру.
- Младићи траже црвени цветић, а девојке плави и онда се на томе спава, па ако младић сања неку девојку њоме ће се и венчати. Да би деца отишла у природу, видела и упознала биље, траже ивањско и друго цвеће па и Виду и Вида, које је јако тешко наћи. Мој мото је био, да деца прођу целу ливаду да би и ако не нађу Виду и Видана, упознају сво друго цвеће којег има у изобиљу - указује Радмила.
У организацији локалне самоуправе општине Кањижа и Културног удружења „Вожд“ у кањишком Дому уметности је приређен свечани програм „Видовдан 2021“, уз учешће глумаца Сање Микитишин и Љубише Милишића, чланица САКУД- а „Свети Сава“ Маје Грче и Теодоре Мандарић и професора историје Виктора Ђерија.
М. Митровић
