- Пре 70 година ово је била типична башта у мирној градској улици. Моји свекрва и свекар у њој су сејали поврће, а у једном делу се налазио воћњак. Када су престали да раде у башти, она је некако постала моја. Мој посао, моје уживање, моје мирно место, мој изазов - прича Мирјана Попов.
Када се одлучила за вртларење, Мира је желела да башта буде њена креација.
- Нисам желела да ангажујем неког стручњака, желела сам да то буде баш моја башта. У башти су била три стара дрвета, остало сам ја осмишљавала и попуњавала. Травњак је био јако важан део, па сам дрвеће, цвеће и грмове садила поред зида, како би травњак заблистао у свом пуном сјају. Биљке купујем, расађујем, мењам, дарујем, тако то иде код баштована - прича наша саговорница.
Посебна лепота баште су њени делови, скривени ћошкови, занимљиви елементи.
- Ту је дрвена сеница, али и место за вежбање под јасеном. Клупа под крошњом. Свиђа ми се како изгледа јапански врт, па пошто не могу да у Банату направим јапански врт, направила сам један његов делић. Башта живи свој живот током целе године и увек је лепа. У пролеће су ту зеленило, цвеће и травњак, током лета хлад који ствара велико дрвеће, а и јесен има своје чари - наводи Мира.
У башти посла има током целе године. Сађење, расађивање, ожилавање, окресивање, заливање, шишање траве, борба са штеточинама, којих ове године има много, усисавање лишћа у јесен. Ваља водити рачуна о стазама, корову...
- Посла има сваког дана, а ја га распоредим. Заиста башта захтева вашу пуну пажњу. Сваке године се зарекнем, ове одох на летовање. Моји ме укућани уопште не схватају озбиљно. Моје летовање и мој одмор су моје биљке и моја башта - наставља Мира.
У овој зеленој оази за све има места. Кућице за птице имају своје станаре, ту су и кућни љубимци, пас и мачка, а сврате и комшијски мачићи.
- Моји синови су спортисти, па се у башти нашло места и за неке справе. Сада су за вежбање доспели и унуци. Башта није за гледање, башта је да се у њој живи и да донесе радост сваком члану породице - сматра наша саговорница.
Поносна на свој врт, Мира се пријавила на конкурс за избор најлепше зрењанинске баште. Каже, није поента у награди, него у томе да види шта други раде, где су она и њене идеје у односу на те друге.
- Највећа награда је, ипак, поглед који имам сваког јутра и сваке вечери. И моји укућани који башту воле баш исто као и ја – завршава Мирјана Попов.
Жељко Балабан
