Власници и радници у радњи „Мој шешир“ Наташа и Жељко Чокањев годинама уназад успешни су у занату за који су се опредилили – у ручној изради мушких и женских шешира. Чињеница је да је конкуренција у овом послу на домаћем тлу мала, јер на прсте једне руке могу се избројати шеширџије у Србији. Али је и тржиште знатно сужено.
- Доба короне није било добро за нас и нашу радњу, ако сагледамо могућност, односно немогућност наступа на вашарима и сајмовима, што је наш уобичајени образац у годишњим плановима. Али, неке околности су нам ишле на руку, па је посла и то веома захтевног и изазовног, ипак било – говори Жељко Чокањев.
Чокањеви су се, наиме, суочили са наруџбинама мушких и женских шешира за два домаћа филма и једну серију, са тематиком из различитих епоха. Радни задатак су обавили уз одличне оцене.
- Радили смо шешире за филм „Име народа“, који говори о животу и делању Светозара Милетића и његових ближњих. Имали смо поруџбину и од екипе која ради серију „Време зла“, као и за филм о Томи Здравковићу, за који су неке сцене снимљене у Зрењанину. Све су то различити периоди, а и окружење, са специфичностима и особеним модним детаљима, нарочито код женских шешира. Успешно смо одговорили свим захтевима и већ имамо солидно искуство код оваквих послова. А имамо велику подршку и одличну сарадњу са костимографом, сценографом и редитељем Борисом Чакшираном, који је и овом приликом био уз нас – каже Чокањев.
Радња „Мој шешир“ добила је и сертификат старих заната, уверење да су сви артикли тог бренда ручно прављени и од природног материјала. Одавно је стекла углед и реноме код купаца. Њихови шешири од зечје длаке, вуне и сламе пласирају се одавно на тржишту у Београду. Купци су често познате личности и странци. Шешири се продају и у Новом Саду и Панчеву, у централној Србији, а све више, код млађих муштерија, и путем интернета. На вашарима, нарочито у Војводини, старији људи којима је шешир обавезни одевни предмет, купују по традицији оне са краћим ободом.
- И ту се трендови полако мењају. Све популарнији су такозвани шешири „Индијана Џонс“, чак и код старијих и традиционалиста. Уз то, уместо траке, све чешће иде кожица или плетеница. Наравно, они од зечје длаке су скупљи, па и мање тражени, а најбоље се продају вунени - објашњава Жељко Чокањев.
Ова радња сарађује и са Српском православном црквом, за коју ради капе камилавке. Недавно, имали су поруџбину за православне манастире у Хрватској и Босни и Херцеговини, али и са овим рукотворинама прелазе границе Србије. На питање, какви су планови за ову и наредне године, Наташа и Жељко су сложни у оцени да је најважније да доба короне остане за нама.
- Важно је само да прође ово доба короне, да се све заврши, па да се вратимо у нормалу, наступима на вашарима и сајмовима и непосредном контакту са купцима. Онда ће бити много лакше и нама и нашим купцима и клијентима – закључују Чокањеви.
Ж. Балабан
Фото: приватна архива
