Камп је том приликом окупио око 80 учесника, деце, младих и одраслих, како оних са менталним потешкоћама, тако и волонтере из редовне популације. Током тих пет дана, од 8.30 до 15 часова, заједно су се дружили са гостима из других места, бавили спортом, учествовали на разним креативно-едукативним радионицама, боравили у природи и, што је најважније, доказали колико је инклузија важна.
- Ово што се на кампу дешавало је показало шта инклузија треба да значи и колико се на тај начин нашим корисницима заиста побољшава социјална интеракција и, што је најважније, да се осећају прихваћенима - каже вођа Еко кампа Станка Стојков.
Током наше недавне посете, претпоследњег дана, учесници су имали прилику да са гостима са Технолошког факултета уче о рециклажи, а онда и да ручају традиционални пасуљ који им већ годинама припремају мотораши из Мото клуба „Кнежевина” из Турије. Последњи дан био је резервисан за спортске игре, маскенбал и плакање на растанку.
- Иако је прилично напорно испратити све ситуације у кампу, потрудити се да нико не буде изостављен из активности, као и сама организација свега, ипак, на крају дана кад се све заврши и кад родитељи дођу по децу, осмех на њиховим лицима и жеља да не иду кући учине да сав напор и умор нестану - прича насмејана Станка.
С њом се, свакако, слажу и сами учесници који су редовни на Еко кампу и не пропуштају било какве активности које се организују.
- Лепо је друштво и сложни смо, са свима нам је лепо и најзанимљивије ми је кад нам дођу гости - признаје нам Бранкица Ђаконовић, а успут нам и открива рецепт своје успешне дугогодишње везе с момком. - Нема овде слатких момака, али ја сам свакако заузета... Купио ме је и освојио својом лепотом, волим његове очи и његов осмех, то ме је оборило с ногу. Прави је шмекер, даса... Мени је најбитније да ми се насмеје, намигне, нешто добаци. А и романтичан је, воли да ме дарује!
Другачији, али ипак исти
Теодора Јојкић и Богдан Шијачић први пут су били волонтери на протеклом Еко кампу, те су са њега отишли пуни позитивних утисака.
- Јако ми је драго кад видим да су сви срећни и колико им мало треба за осмех - каже Теодора, признајући да јој у неким ситуацијама није било свеједно како ће поступити према некој деци, јер их не познаје довољно и не зна како могу да реагују.
Иако се у друштву не прича о деци која имају менталних потешкоћа, Богданов рођени брат има Даунов синдром и цела његова екипа га обожава.
- Људи мисле да су та деца страшна, специјална, али су иста као ми - закључује Шијачић.
И док слушамо љубавну идилу Бранкице и њеног момка из Турије, њена пријатељица Снежана Тутуров има мање узбудљив љубавни живот, па су јој највећи утисци ипак са самог кампа.
- Мало нам је било вруће, али није нам сметало, пијемо доста воде - каже Снежа, срећна што је имала прилику да прави паукову мрежу, водовод, птичје гнездо, али и да игра одбојку и кошарку.
Л. Радловачки
