РЕЗОН: Стварно није за свакога

Opet se vracamo starim temama i dilemama, ali na nacin licnog razmisljanja, u stilu kako bi bilo, kad bi bilo. A, cini mi se, ma koliko se trudio da razumem sebe u tome, da se razuverim u svoja pozitivna misljenja na negativne dogadjaje, nemoguce. Moram priznati da nisam vican samohvalivosti u bilo kojoj disciplini zivotnog bivstvovanja, a o sportskim postignucima nema ni zbora ni razgovora, jer sam bio i ostao veciti amater. O plitici i njenim zavrzlamama ne treba ni da razmisljam.

Sva podsecanja na polit-klinicke opservacije, me podsecaju na prve dane savladjivanja, amaterske discipline, plivanja. Uglavnom sam, kao i sva deca ondasnjeg, vec zaboravljenog, sem nas nekolicine, doba bezbriznog detinjstava (kakva mogu drugacija biti?) kada smo bili zadovoljni, prvo trcanjem za krpenjacom, kasnije gumenim lopticama, velicine pesnice, a onda odrastanjem i susretom sa pravom fudbalskom loptom, koja se snirala kao patike, sa unutrasnjim gumenim balonom na naduvavanje.

I posle jurnjave po livadama i ravnim proplancima, onako izmoreni, jureci izudaranu i namucenu, od nasih nogatanja, loptu, dolazili kucama spremali sami sebi furstuk od dva parceta hleba namazanim mascu, sa solju i alevom paprikom, u slat gutali. Kolaci su nam bili, takodje, dva parceta hleba namazana neizbeznom mascu posutom secerom. Zadovoljni i zasiceni mi, a i roditelji jer nisu morali da razmisljaju sta ce spremiti za rucak. Ali, pre ovako zadovoljavajuceg rucka, odlazili smo na reku.

Cesto i neki potocic, da bi se otarasili znoja i zelene boje od trave. Na tim rekama i potocicima smo ucili prve pokrete plivanja. Savladjivali tu vodenu disciplinu; hrabro smo odlazili na vece vodene tokove te se medjusobno dokazivali ko je bolje savladao disciplinu plivanja. I tako je doslo srednjeskolskog doba. Prvi put su nas nekolicinu iz vise razreda, kao primerne djake (da se previse ne hvalim) poslali, jedne godine na More. Da ne prepricavam nase zadovoljstvo, i nestrpljenje do polaska.

Kada smo ugledali nepreglednu vodeno plavu povrsinu Mora, u nama se pojavio neki neobjasnjiv strah od pomisli da uopste smemo uci u tu vodu. Ipak, sutradan, stajuci na cvrsto sljunkovito tlo, na obali te nepregledne vodene povrsine, oslobadjali smo se straha. Ulazili i izlazili iz vode. Hrabro smo poceli da plivamo, osecajuci, prvi put slanu gorcinu morske vode. Oslobodjeni straha sve smo dalje plivali od obale. Ipak price o velikim dubinama i opasnostima od Mora, su nas opominjale.

I za svo to vreme na Moru, nikada nismo imali toliko hrabrosti da plivamo, kao tamosnji domorodci, nekada toliko daleko da smo ih gubili iz vida, bez obzira sto smo naucili i da lezimo na vodenoj povrsini a da ne micemo ni jednim delom tela. A bilo je i onih koji su samo umakali noge u vodu. Tada shvatili kolika je razlika izmedju recnih i morskih povrsina. Ma koliko imale prednosti u suprotnostima znaci da ipak, More nije bilo pogodno za sve, narocito za slabije plivace.

Oni koji se bolje snalaze u plicacima i nisu neki uvazavajuci "plivaci" iliti suvozemni batrgasi, jer im svaki pokret otkriva pravac puta kojim su krenuli. Ali nisu neki uvazavajuci faktor ni oni koji se plase morskih sirina i njihovih dubina. Treba znati, a posebno umeti, kada se donose prave odluke, pa i u predvidjanju vremenskih nepogoda; da i nije hrabrost ulaziti u neizvesne rizike. Ali sta se tu moze, kad ni prsti na jednoj ruci nisu isti, kamoli ce biti ljudi i njihove cudi. A, politika?

Tek ti je to posebna prica. Njome se ne bave samo oni koji ne idu u "plicake", a nisu ni vicni da se upuste u savladjivanju dubokih "morskih" voda": em sto su slane i gorke, em sto njihova "dobrocudnost" moze cesto da zavara. Narocito za one koji nisu vicni plivanju u tim "vodama". U svakom slucaju, amateri ostaju to sto jesu, bilo u kojoj bransi da se ne nalaze. A njihovo vreme traje samo onoliko koliko uspevaju da skrenu poglede sirokog publikuma na sebe. Onako naivne i beskorisne.