НОВАЦ НА РУКЕ, ИСКУСТВО КРОЗ ПРАКСУ:
ДОК ДИПЛОМЦИ ТРАГАЈУ ЗА ПОСЛОМ ОВИ МАЈСТОРИ БИРАЈУ КЛИЈЕНТЕЛУ Узимају и до 130 евра дневно, све већи број младих сада размишља о занату
Док дипломирани економисти и правници траже посао, керамичари бирају између понуда. У Србији 2026. године, мајстор који зна да полаже плочице може да заради и до 3.000 евра месечно.
Цене керамичарских услуга су у последњих неколико година значајно порасле. У мањим срединама квадрат се креће око 12 евра, али у Новом Саду та цифра лако прелази 15, до код појединих занатлија без 17 евра нема даљег разговора.
На дневном нивоу, активан мајстор може лако да заради и до 130 евра — што је далеко више од просечне нето дневнице у великом броју других занимања.
Потражња не јењава, мајстори у прилици да бирају клијенте
Грађевинска активност у Србији не успорава. Нови станови, реконструкције купатила, пословни простори — свуда иду плочице, свуда су потребни мајстор. Искусни керамичари данас имају листе чекања дуге и по неколико месеци, што им даје луксуз који мало који запослени има: могу да бирају с ким раде и по којој цени.
Они који су направили корак даље и формирали сопствене екипе, приходују вишеструко. Са два до три радника и сталним прометом, месечни приход шефа екипе може да прерасте оквире солидног малог бизниса.
Зашто толико кошта?
Питање које се често чује од клијената — „зашто је то толико скупо?" — има јасан одговор када се сагледа шта посао заиста подразумева. Керамичар ради на коленима, у прашини, на негријаним градилиштима зими и у загушљивим просторима лети. Носи тешке материјале, прецизно реже, нивелује, фугује. Грешка се не исправља лако — лоше положена плочица значи ломљење, вађење и почетак од нуле и то о сопственом трошку.
Физичка цена овог посла је висока, а тело мајстора то осећа после 10 до 15 година рада. Зглобови, кичма, колена — професионалне деформације које ретко ко помиње када прича о заради.
Занат који школа не учи
Парадокс керамичарског заната лежи у томе што га формални образовни систем готово игнорише. Већина мајстора занат учи кроз праксу — као помоћници искуснијим колегама, методом покушаја и грешке. Не постоји јасна сертификациона шема која би гарантовала квалитет услуге, нити регулисана тарифа која би заштитила и мајсторе и клијенте.
То отвара простор за велике разлике у квалитету рада и велику разлику у ценама посла. На тржишту коегзистирају мајстори који раде беспрекорно и наплаћују то у складу са тим, и они који нуде јефтино — и испоруче јефтино.
Занати се враћају
Керамичари нису изузетак у ширем тренду који економисти већ неко време прате: занатлије све боље пролазе на тржишту рада. Водоинсталатери, електричари, мајстори за грејање — сви бележе раст потражње и раст цена својих услуга. Разлог је делимично демографски — генерација искусних мајстора одлази у пензију, а млади дуго нису бирали тај пут. Сада, када разлика у заради између занатског и канцеларијског посла полако мења свој смер, све је већи број младих који почињу да размишљају другачије.
Питање није више „зашто би неко био керамичар?". Питање постаје — зашто би чекао четири године на факултету када може за годину дана праксе да почне да гради каријеру која плаћа боље од многих које диплома обећава?
Дневник/Курир