СВИ БИ НА ФРУШКУ ГОРУ, највећа понуда за Банат! ЕВО КО КУПУЈЕ СЕОСКА ИМАЊА ПО СРБИЈИ: Етно-комплекс с језером кошта као стан у Новом Саду или Београду

На другом крају тржишта, међутим, туристичка имања са ресторанима, базенима и апартманима достижу цене од готово милион евра.

Понуда сеоских домаћинстава, салаша и већ развијених туристичких комплекса све је већа, али иза атрактивних фотографија крије се бизнис који захтева много више од куповине некретнине.

Један од тренутно најзанимљивијих примера налази се у околини Александровца, где се етно-комплекс тик уз сопствено језеро нуди за 180.000 евра, како пише Јуроњуз Србија.

То је износ за који се у Београду данас тешко може купити просечан стан од око 50 квадратних метара. Али распон цена на овом тржишту је огроман.

У околини Шапца етно-комплекс се нуди за око 700.000 евра, док је у Турији за објекат са два ресторана, апартманима и базеном потребно издвојити око 750.000 евра.

На Златибору је у понуди крчма са шест смештајних јединица за чак 950.000 евра.

Кућа од 20.000, озбиљан посао неколико стотина хиљада евра
Како наводе стручњаци за некретнине, у Србији је регистровано око 1.600 сеоских туристичких домаћинстава, што је, према њиховој оцени, и даље мала база у поређењу са сличним европским земљама.

Цене, наравно, зависе од тога шта купац заправо добија.

У Војводини се кућа за рушење или темељну реконструкцију може пронаћи већ од око 20.000 евра, док се солидна сеоска домаћинства спремна за пријем гостију крећу између 120.000 и 250.000 евра.

За озбиљнији етно-комплекс са базеном углавном је потребно најмање 300.000 евра.

Код објеката који већ имају апартмане, ресторан и госте, међутим, не купују се само зидови и земља. Купује се практично већ формиран посао.

Ко продаје етно-села?
Занимљиво је и ко данас излази из овог бизниса.

Према искуству агената за некретнине, међу продавцима су често наследници, али и људи који су у сеоски туризам својевремено ушли из љубави и са идејом о другачијем начину живота.

Тек касније схвате да туристичко домаћинство није викендица у коју се одлази када власник има времена. Угоститељство захтева ангажовање практично 365 дана годишње.

Проблем приликом продаје представља и одређивање цене. Власници у њу неретко урачунавају године рада, улагања, али и емотивну вредност имања, док потенцијални купац пре свега рачуна колико посао може да заради.

Због тога управо овакве некретнине могу дуго да чекају новог власника.

Дијаспора се враћа, а неки инвеститори излазе из станова
Са друге стране тржишта појављује се веома занимљива група купаца.

За оваква имања интересују се људи из дијаспоре, посебно из Аустрије, Немачке и Швајцарске, а у последње време и из Канаде и Аустралије.

Ту су и парови између 35 и 50 година који живе у граду, али желе другу кућу која би макар део трошкова могла сама да покрије кроз туристичко издавање.

Још занимљивији тренд представљају мањи инвеститори који новац пребацују из градских станова у рурални туризам.

Разлог је јака конкуренција код краткорочног издавања станова у градовима, због чега део њих тражи некретнине са другачијом понудом и мањом конкуренцијом.

Међу потенцијалним купцима су и угоститељи који желе да прошире посао или постојећи концепт преселе из града у природу, као и страни држављани.

Сви хоће Фрушку гору, а највише се нуди Банат
Понуда и тражња, међутим, често се налазе на потпуно различитим местима.

Највише објеката нуди се управо тамо где има најмање становника - око Зрењанина, Кикинде, Алибунара, Беле Цркве и Пландишта, али и у Мачви и деловима јужне, источне и југоисточне Србије.

Купци, са друге стране, најчешће гледају Фрушку гору, Врдник и Ириг, као и вински и дунавски појас око Сремских Карловаца, Черевића и Баноштора.

Тражена су и места уз Дунав према Београду, попут Чортановаца, Бешке и Сланкамена.

Они који желе аутентичну војвођанску причу гледају салаше око Сомбора, Палића и Суботице, док су ван Војводине међу најпожељнијим локацијама Златибор, Мокра Гора, Тара и Дивчибаре.

Једна ствар може да обори продају више од цене
Купцима није важна само кућа. Траже струју, воду и интернет, уредну документацију, добар поглед, близину реке или језера, али пре свега - добар прилаз.

Према искуству агената, лош пут може да обори више продаја него висока цена.

Ако објекат треба да живи од викенд гостију, предност имају локације удаљене између 45 и 60 минута од Београда или Новог Сада.

Када путовање траје дуже од два сата, купци већ очекују озбиљан разлог да гост крене толико далеко - планину, бању, национални парк или садржај који не може да пронађе ближе граду.

А управо ту лежи можда и најважнија рачуница за свакога ко помисли да је етно-комплекс од 180.000 евра аутоматски боља куповина од градског стана.

Цена некретнине је само почетак. Да би сеоски туризам постао профитабилан бизнис, потребни су стална попуњеност, радна снага, одржавање и нова улагања - током читаве године, преноси Телеграф.