Споменик Петру Драпшину и спомен плоче мештана Турије страдалих у Другом светском рату постављене су на поплочаном платоу, бронзана скулптура је у природној величини са постаментом и натписима. Четири плоче са именима страдалих и једна додата мања су иза споменика, док су клупе са десне стране. Све је урађено од истог материјала – црног мермера и чини јединствену целину. Касније додата плоча носи само једно име - Александра Бапина, војника Војске ВЈ који је погинуо у Београду за време НАТО-бомбардовања 28. маја 1999. пред сам крај рата, готово као у оној песми Григора Витеза.
Генерал Петар Драпшин је рођен 15. новембра 1914. у Турији у сиромашној сељачкој породици. Основну школу је завршио у Турији, а нижу гимназију у Србобрану после чега одлази на занат у Београд.
Учествовање у акцијама које је организовао СКОЈ довео је Драпшина у редове Савеза комунистичке омладине Југославије, а мало касније и на дужност секретара организације СКОЈ-а Средњетехничке школе у Београду. 1937. Драпшин одлази у Праг на студије, на тамошњем Техничком факултету.
Привучен ослободилачком борбом шпанског народа против генерала Франциска Франка, после краћег времена одлази да се бори на пољима Андалузије. После Франковог тријумфа, Драпшин са осталим борцима интернационалних бригада одлази у Француску где је интерниран у логор. Бекство које је организовала КПЈ преко својих канала, Драпшин је искористио да би стигао у Загреб. Одатле је прешао у Херцеговину и са илегалним именом Петар Илић Шпанац, већ у првим данима рата постао један од организатора устанка.
Петар Драпшин је имао чин капетана шпанске републиканске армије, слично као и Пеко Дапчевић, Коста Нађ, Иван Гошњак, Франц Розман Стане и многи други.
У лето 1944. постао је заменик команданта Главног штаба НОВ и ПО Хрватске. Крајем 1944. послат је у Далмацију за команданта Осмог корпуса НОВЈ. Први чин – пуковника, добио је 1. маја 1943, у чин генерал-мајора унапређен је 1. новембра 1943, а у чин генерал-лајтанта 3. јануара 1945.
Када је у фебруару 1945. године формирана Четврта југословенска армија, генерал-лајтнант Петар Драпшин је постављен за њеног команданта.
Генерал Драпшин је био чувен по томе што су његови тенкови ушли у Трст. Ту је био заробљен и уништен велики број непријатељских снага. Борби за Трст су претходиле успешно руковођене операције: десант на Истру, ослобођење Тржича и Горице…
На првим изборима за Уставотворну скупштину, новембра 1945. године, кандидован је за народног посланика, али је његову војну славу прекинуо несрећни случај при ком је погинуо 2. новембра 1945. у Београду. Наиме, званична верзија у биографији овог официра каже да је пиштољ којим је руковао случајно опалио и усмртио га. Међутим, постоје још две незваничне верзије. Прва да је извршио самоубиство, што су комунисти деценијама скривали, и друга, да је ликвидиран по наређењу Јосипа Броза, јер је популарност Драпшина међу борцима постала, по његовом мишљењу, превелика и могла је да угрози култ личности који је градио.
Поред споменика Петру Драпшину до пролећа 1999. стајао је тенк из времена НОБ-а који је тада склоњен „како село не би постало мета НАТО-авионима’. Неко време био је у дворишту сада напуштене куће у којој је била база НОП. После му се губи сваки траг. Неки мештани тврде да се налази у родној кући Петра Драпшина, одмах поред зграде Месне заједнице, али она је била закључана па то нисмо успели да проверимо.
Чини се да су аутори графита у овом делу Бачке посебно надарени. Слично као и у Надаљу и овде, у Турији на згради Културног центра - неко је написао: „Боже, ако опет будеш правио свет - памет у главу!”.
Некада је у Културном центру радило позориште са великом бином. Данас у целој згради у функцији само једна просторија у којој је библиотека. Ту затичем љубазну библиотекарку која ми показује портрет Петра Драпшина у ходнику и објашњава где је кућа у којој се налазила партизанска база за време НОБ-а.
Туринац Иларион Зеремски (1865-1931) био је епископ горњокарловачки 1920-1931. и делегат на Париској мировној конференцији 1919. Иларион (световно Владимир) Зеремски рођен је у Турији 27. фебруара 1865. Завршио је Српску православну велику гимназију у Новом Саду, правне науке слушао у Будимпешти, а Московску духовну академију завршио је 1890. са степеном магистра богословља.
На мировној конференцији у Паризу 1919. епископ Иларион је био, као експерт за Војводину, члан наше мировне делегације. Исте године је изабран и за професора Универзитета у Београду, али због одласка на епархију није могао прихватити овај положај. Као врсни сарадник Историјског друштва у Новом Саду, епископ Иларион је припремао за штампу књигу животописа архијереја Карловачке митрополије, која је требало да изађе у издању овога друштва, али је сав овај материјал, на жалост, нестао за време Другог светског рата.
На крају Улице Вука Караџића, на броју 52 налази се поменута Спомен кућа, тачније оно што је од ње остало. Треба ли напоменути да је под заштитом је државе као непокретно културно добро – споменик културе на основу Решења број 202 од 25. новембра 1964. Оно што смо затекли, међутим, говори о још једном примеру небриге за културну и историјску баштину. Кућа је потпуно запуштена и само што се не сруши па је вероватно чека судбина сличне куће у Надаљу о којој сам писао раније - која се потпуно срушила. У дворишту је подигнуто постројење за пречишћавање воде које према тврдњама мештана - никада није прорадило…
За време окупације у овој кући одржавала су се Покрајинска саветовања Комунистичке партије, а секретар покрајинског комитета Светозар Марковић –Тоза штампао је овде први број листа „Истина”. У кући се налазила и база која је служила за илегалан рад и била скровиште испред фашистичких окупаторских власти.
За седам дана, у трећем наставку репортаже о Турији - о посети Татић салашу, „Кобасицијади” по којој је село најпознатији али из једног другог угла, напуштеној згради Железничке станице као и о реци Турија и градићу Туриску у западној Украјини.
Роберт Чобан
