Бубњевић истиче да су разнолике дилеме друштва, привреде и политике, које би се све могла сажети у питање "Колико још времена имамо", донеле разне занимљиве начуне резултате.
"Највише пажње треба поклонити пројекцијама о последицама отапања пермафроста, вечно залеђеног тла, на Арктику. И док се залеђена вода топи и прети да подигне ниво мора, залеђена земља, односно пермафрост, у овој регији представља својеврсни ''поклопац'' испод кога се налази похрањена огромна количина угљен-диоскиса. Овај гас, СО2, кључни је чинилац у иначе природном процесу загревања атмосфере. Без процеса познатог као ефекат стаклене баште, атмосфера планете не би задржавала Сунчеву топлоту и била би много хладнија", рекао је Бубњевић.
Наводи да је човек спаљивањем фосилних горива допринео повећању СО2 у атмосферу и због тога се у послеђних 150 година планета загрејала за више од једног степена.
Како каже, ако глобално загревање доведе до отапања пермафроста и ослободи додатне количине СО2, сценарио би могао бити далеко гори од оног чега се иначе плашимо.
"Треба имати у виду да је и у океанима растворена огромна количина СО2 која би се у случају још већег раста температуре могла ослободити и онда још појачати загревање. Не треба ширити страх од катастрофе, али то би могао бити пут у један непредвидљив и апокалиптичан сцнарио. Зато раст средње глобалне темепратуре мора да се заустави на два степена, а вероватно и на 1,5, о чему се непрекидно говори, не само јер је то најмања штета за наше економије, него јер тамо негде, на довољно високој температури, вреба тотална, непоправљива катастрофа", каже Бубњевић.
За њега нема дилеме да је прошла година битна за проблем климатских промена јер, како каже, на известан начин означава прекретницу у начину на који се овај глобални проблем доживљава.
"Тај се прелом не догађа у науци, где је све већ дуго јасно, али ни у међународној дипломатској арени у коју гледамо већ деценијама, већ дословно на улици. Традиционални ЦОП, децембарски самит земаља потписница УН конвенције о климатским променама који је одржан у Мадриду, није донео ништа ново у погледу обавеза великих и малих држава и по томе се 2019. година не може поредити са 2015. кад је усаглашен Париски споразум", казао је Бубњевић.
Према његовим речима, "климатски штрајкови" ученика који су се ширили светом променили су јавну перцепцију на неочекиван начин.
"То није једноставан процес како се можда чини - покрет кога оличава девојчица Грета Турнберг не успева да мобилише све слојеве друштва...Критикован је и дебатован, али он несумњиво најављује промену "политичке климе" и будућност у којој се заустављање климатских промене неће решавати новим политичким споразумима, него уличном борбом, што ће утицати на политику, а и на живот људи, далеко више", истиче Бубњевић.
Додаје да се прошле године почело назирати како иза климатске дипломатије на хоризонт излази климатска револуција.
"Мене то подсећа на завршницу 19. века кад се такозвани ''класни сукоб'' сматрао маргиналним феноменом, кад се везивао за анархистичке агресивне испаде и кад је мало ко могао предвидети да ће се артикулисати у конкретну политичку силу или државу, а онда и серију револуција, контрареволуција и ратова које ће обележити 20. век", казао је Бубњевић.
