ДВАДЕСЕТИ ВЕК У КАРЛОВЦИМА ПОЧЕО С ШЕРЕТСКИМ УДРУЖЕЊЕМ Није свако за гњаватора УСЛОВИ СУ БИЛИ СТРОГИ

У мноштву јавних гласила, за које аутор књиге „Српска периодика у Сремским Карловцима 1827-2014“ историчар др Жарко Димић тврди да их је у том периоду излазило седамдесетак различите тематике, формата и дужине трајања, издваја се именом „Гњаватор“.
a
Фото: privatna arhiva

У питању је гласило календарског типа чији издавач је било удружење основано прве године 20. века под називом „Гњаваторско удружење“. Иза имена и удружења и гласила које је штампало новине назире се шеретски дух дела ондашњегкарловачког становништва. Осим по томе што је издавало новине,

„Гњаваторско удружење“ посебно је и по томе што је постојало пуних четрдесет година на чему многа тадашња, а и садашња удружења могу да му завиде. Име је добило по томе што нико чланове удружења није смео ништа да пита јер би у супротном они давали одговор „Шта гњавиш!?“ Каже се да су били највећи гњаватори на сваком скупу. Парола им је била „Гњаважа је душевна масажа“, која се налазила изнад њиховог грба у чијој основи је рука која стеже нечији врат, а испод тога је писало „Негација виталне егзистенције“. Њихова врцавост ишла је дотле да су штампали легитимације гњаватора, сточне пасоше, специјалне дописне карте... Имали су и химну која се завршавала стиховима: „Гњаважа ј’ светлост, гњаважа ј’ моћ - гњавимо стога и дан и ноћ“. Поред великог броја „активиста“, који су чинили базу друштва, гњаватори су имали и почасне чланове, а ту титулу су носили бирташ ИлијаПродановић из Старог Сланкамена, Бранко Секулић Лептир из Зрењанина, Ђорђе Марковић Кодер из Новог Сада и други. Бранко Секулић сматран је највећим српским гњаватором, али доајен удружења био је новосадски берберин Стеван Свињаревић у чију берберницу су се сливали сви трачеви и вести из вароши.

Удружење је имало строга правила, па није било лако постати члан. Један од услова за чланство био је да је кандидат бар последње три године говорио на скупштинама Матице српске или Српског народног позоришта, а не било ког другог удружења. Требало је да је у свом „досијеу“ имао најмање 500 здравица изговорених у току године и да је свака од њих бар пет рифи дугачка. На чланство у друштву могао је да рачуна онај ко је написао такво дело у везаном или невезаном слогу од ког је бар сваки други читалац покварио на пола године стомак, сваки четврти добио запаљење мозга, а сваки читалац се заклео да никада више неће књиге у руке узети. На крају, члан је могао постати и онај ко може без икаквих помагала, само својом чистом гњаваторском појавом растерати све шетаче на корзоу или променади.

У „Гњаватору“ за 1907. објављено је да је управни одбор за ту годину прогласио нове месаре и шинетре за телесне гњаваторе, а за душевнепензионере, официре, књижевнике и научне раднике, те композиторе грађанске и класичне музике. У покушају да се баве „озбиљним“ пословима карловачки гњаватори нашли су за сходно да саветују 1908. поводом конкурса за управника СНП-а шта би будући управник требало на тој функцији да поседује. По њиховом мишљењу та личност би требало да буде „разрока да би могла у исти мах и једну и другу глумачку странку подједнако гледати“. Ваљало би, како су они мислили, да то буде неко ко има јак стомак да може сваки дан уредно сварити све ћефове разних глумаца и глумица, а да при том послу никада не пукне. Као најважније, од будућег управника се очекује да има тако мекану кичму да се може успешно савијати не само према позоришном и економском одсеку, него и према управном одбору, свим месним одборима, њиховим члановима, критичарима и дописницима. Услов приде је био да је „бар три године савесно вршио евнухску службу код турског султана у Цариграду“.

Опстали су до 1941. Пред крај постојања окупљали су се у књижари Радивоја Загорице. Вероватно их је гњаваторски дух учинио дуговечним.

Зорица Милосављевић

EUR/RSD 117.0557
Најновије вести