Сачекаћу редовна снижења да се поновим бар за догодине. Затребаће и следеће зиме чизме, капут, џемпер... А и моја је потрошачка „религија“ донекле другачија - уживам у томе да се обучем (и то баш онако како сам замислила), али за мале паре.
Тржним центром (у склопу редовних визита и „чекирања“ понуде) сам стога (таква каква јесам) прошетала на „весели“ четвртак; мање су гужве, а и нема гурања и лактања испред кабина. Наиме, с времена на време волим да обиђем баш тај ћошак модерних храмова потрошачке културе. Након информативног рада на терену, то јест, прикупљања информација о понуди по радњама, лепо уђем у кабину и испробам „селектован“ комад гардеробе за који помислим да бих можда и могла да постанем поносна власница једном кад цена буде снижено прихватљива. А с обзиром да је време новац, тај женама нимало наклоњен простор – скучен и с грозним (мени не смета) светлом – најчешће искористим и за додатни посао: суочавање са собом. На неких двадесетак центиметара од огледала тешко да бих могла (осим ако нисам од оних што беже од чињеница, а нисам) да не видим себе онакву каква јесам; себе са свим недостацима, ожиљцима, флекама, манама... Сурови рефлектор ништа не „милује“ и ништа не сакрива. Ништа „меко“ светло, само супер реализам свуда око мене. Кад сам већ у модерном храму, мислим се, што се не бих почастила и потребном дозом садржаја из пакета популарне психологије, филозофије&религије. Па, у храму сам, зар не? На правом месту за тај нимало наиван посао подсећања и прихватања: својих година, бора и изгледа за почетак, потом својих поступака и избора и за крај контекста у ком сам...
А „ефекат“ те скучене кабине у неком од тржних центара можете себи да уприличите и без да сте изашли из куће. Има и таквих дана; нисмо увек расположени за људе и догађаје и понекад више од свега желимо да нас сви оставе на миру. У том случају, под условом да сте бар са собом на „ти“, лепо искључите телевизор, компјутер и мобилни, утишајте музику... Укратко, останите са собом и – ето вас, без садржаја и надражаја из спољнег света. Превентивни „самопреглед“, дакле, може да почне. Важан из врло простог разлога - да нас поштеди бројних бламажа и брљања које бесвесност, односно, несвесност припадајућег нам места у простору и времену носе са собом. Рецимо, сасвим сам сигурна да сви они (а има их доста) који сваку реченицу онако самоуверено (као да су у најмању руку лек против рака открили) почињу с „ја“ – „ја мислим“, „ја сам рекао“, „ја сматрам“, „ја бих овако“... одавно нису „ушли у кабину“. Немају људи времена за превентиву од толико „ја“ активности и сматрања; од свих тих (подразумева се јавних и „окачених“ по свим друштвеним мрежама) самострадања с једне и самопромоција с друге стране. Прва - нико није (по)страдао више од њих, нико се више није жртвовао, нико више „погинуо“ - је јако важна, док је друга - „хајде да још мало хвалимо мене“ - још важнија. Битнија је заправо од свега, па чак и од питања шта се урадило; која се нова вредност (ако уопште и јесте) произвела. Утисак је да, ако се „ја“ понови довољно пута, тај податак више никоме није ни важан.
Друга „кора од банане“ на коју се многи духом запуштени оклизну је „професионалност“. Данас је ова реч постала готово па синоним за све супротно; за потпуно непознавање проблематике којом се неко „професионално“ бави. За све што се онако „професионално“ не уради, већ - одради. За славу, за популарност на друштвеним мрежама, за хонорар... Већ по избору „професионалца“ - неког ко се (с)нашао на погрешном месту и у погрешно време, па је (логично) за то и награђен. За оне који немају времена или их једноставно мрзи да се баве туђим дискурсом, лепа вест је да су последице занемарене менталне хигијене и голим оком видљиве. Сад већ толико да не морате превише ни да гледате око себе, јер ћете се највероватније лицем у лице наћи с „пластик фантастик“ радовима на улепшавању и подмлађивању. Још једном од бесмислених активности на тему бављења собом (у овом случају „ја“ фасадом) на коју се троше животи. Нити ће се на тај начин постати бољом особом, нити лепшом.
А кад се једном оклизнете о бесмисао, не преостаје вам баш богзна шта. Немајући избора, сви они који апсолутно никад не виде себе приморани су да гледају друге. Баве се њима, критикују и осуђују њихове поступке, аутоматски тако себе стављајући у позицију оних бољих и супериорнијих. Бар док се једном не виде у огледалу...
Јасна Будимировић
