Мини годишњи увек добро дође, а тек кад је фебруар преступни... Милина. У мом случају период за пландовање и уживање у потпуној бескорисности био је довољан за две ствари: да померањем кутија и кеса с дна ормара свечано најавим скоре „радове“ на пролећном уређењу гардеробера и да потом онако спонтано и без поздрава нестанем (у датим околностима) непознатом правцу. У преводу, шмугнула сам на Фрушку гору; преко Раковца, па правац шума!
Колико год се на први поглед чинило да ове две празничне занимације немају везе једна с другом, на крају празничних ферија се ипак, бар у мојој глави, десило „Сретење“, то јест сусрет зиме и лета. Прво сам се, отварајући кутије и вадећи понешто од летњих крпица у неколико наврата онако фино телепортовала у прошлост. „Кривци“ су неке, другима вероватно обичне, а мени опет врло посебне крпице; једна блузица, пар минђуша, јакна од стотину лета, наруквица с полудрагим каменчићима... Све те ситнице за мене имају посебну, крајње интимну вредност. Значе ми пуно и увек се добро осећам у њиховом друштву. Понајвише зато што ме враћају у неко лепо време и на нека лепша места. Њихова посебна вредност је притом у томе што нико други (осим мене, наравно) нема ни благу представу о чему се ту ради; њима су то тек „ствари“, мени пак драгоцености. Слична је прича и са старим фотографијама, цедуљицима које чувају мени битне поруке, сачуваним биоскопским и позоришним улазницама; све те скривене од јавности стварчице, све те бивше љубави и пријатељства део су само мојих успомена и мене каква сам некад била.
Данас ствари функционишу мало другачије. Приватне албуме заменио је увек безбрижан и сјајно расположен Инстаграм, на којем се 24/7 смењују интимни моменти из живота оних које пратимо. Шта су јели, куда су и како путовали, какав је био провод на дечјем рођендану, како је изгледа романтична (и интимна, свакако) просидба. Ту су још и информације на тему код ког се фризера иде и како је испала фризура, где се „лепе“ и какви нокти; шта се све добило на поклон за рођендан, а шта купило на најновијој распродаји, како је болно прошао раскид, баш као и какав је супер кул чај у новом фенси месту за излазак. На овој се друштвеној платформи све чешће опрашта и од најмилијих, седи поред постеље болесног родитеља, поправљају се зуби, славе нека нова пријатељства и емотивне везе. За оне који претендују да постану утицајне „инста“ фаце обавештања о томе шта се кувало, јело, доручковало, али и како се спавало, односно, како је прошло буђење се подразумева. Апсолутни „муст“ су свакако и сведочанства о зезању с екипом, свих тих лудовања која ће се касније годинама препирчавати, баш као што су незаобилазне и фотке с кућним љубимцима.
Е сад, ако сте се лаички запитали шта је евентуално од њиховог живота „претекло“, то јест, шта нису поделили с „фоловерима“, одговор је - ништа. Интимност је с појавом друштвених мрежа без размишљања одбачена у кош с осталим превазиђеним, али и у данашње време слабо плаћеним и не баш фотогеничним – стид, скромност, пристојност... - моделима понашања. Уместо свега тога, својом вољом смо изабрали славу, па макар (неретко и краће) трајала и свега 15 минута.
О свему овоме сам (да се вратим на празновање) размишљала док сам шетала шумом. Дан је био фантастичан – меко, рано пролећно сунце, ветар „тек, тек“ да ваздух буде још чистији, крајолик божанствен, небо фантастично плаво и без облачка, висибаба и љубичица као у причи... И притом сав тај рај само за мене; нико овде не залута, нити бане случајно. Нема аутомобила, гужве, галаме, хаоса; нема ни нервозних људи, ни неваспитане дечурлије, ни тротинета, ни ролера, ни нервозних (махом слабо плаћених) службеница по којекаквим шалтерима које би требало да су нам на услузи... Нико не труби, нико не жури, нико не виче. Ништа од свега тога, „зеро“ урбаних садржаја. Наравно да сам у првом тренутку, вероватно док се још нисам пребацила на „бацк то натуре“ опуштени модел, помислила како би ваљало направити неколико феноменалних фотки и похвалити се на друштвеним мрежама свом том лепотом. Ипак, брзо сам одустала од идеје; не зато што нисам имала шта да сликам, не ни зато што сам се плашила да усликано неће бити ни за примаћи правој, живој слици... Не, ништа од тога ме није спречило да из ранца извадим мобилни и кренем с фотографисањем. Усред шуме, задихана и онако већ фино загрејаних мишића, сетила сам се јутарњег сређивања гардеробера. Помислих, није уопште тако лоше нешто од лепоте и радости сачувати само за себе. Слава је и овако прецењена, док анонимност у данашње време све чешће постаје нешто као синоним за чисто луксузирање.
Зато сам се, уместо да се ломатам не бих ли снимила што атрактивнију фотку, одлучила за пуно опуштенију, онако баш празничну, варијанту – извадила сам сву потребну опрему из ранца и скувала чај. Пијуцкала сам топли напитак и уживала за све новце и мислим да ћу још дуго памтити како сам се добро осећала и како сам била срећна усред свог тог „ничега“. А немам слику да то и потврдим. Осећај је фантастичан!
Јасна Будимировић
