„Седнеш фино и размислиш“, отписали смо као непотребно и превазиђено истовремено се из све снаге бацајући на два (корисна, али недовољно) концепта – важно је да се нон-стоп нешто ради и привређује и да се стално иде напред с једне, те да се нашироко и надугачко прича/теоретише о свему и свечему с друге стране. Претеривање на прву тему - важно је само да се стално нешто унапређује - за последицу све чешће има више штете него користи.
Доследно поштујући и спроводећи зацртани „радни“ модел, у наставку приче, уместо да се „квар“ поправи; углавном се прави само још већа штета са све мањим изгледима да је поправак уопште могућ. Када је реч о „важно је само да се прича“ моделу, резултати прегалачког рада и уложеног труда такође не уливају превише наде. Јер, тешко да о нечему нисмо све рекли, сматрало се на све стране и паметовало, но решење је углавном остало тамо где је било - на почетку. Заправо, с обзиром да смо речи у међувремену багателно истрошили (добро, некима јесте мало „ојачао“ рачун у банци уз бонус уживање у пет минута славе) у комбинацији с „ветом“ на концепт „седи мало и размисли“, сада смо могуће још даље него што смо били пре него што смо се упустили у радно-вербалну борбу за пун тањир гладнима, правду обесправљенима, достојанство „згаженима“... Гладни су све бројнији и гладнији, пониженима није остало ништа од одузетог им права на самопоштовање, а од интегритета су одавно одустали чак и они „најухрањенији“ међу нама. Све те активности; сав тај труд, рад и раскошна реторика, НА концу се свела на једно – да бар сити не огладне, кад се већ гладнима не може помоћи.
Иако потврда да смо од решења све даље у нашим свакодневицама има колико хоћеш, овог путу ме је на размишљање о очигледном подстакао филм редитеља Џеја Роуча „Оне су бомбе“/“Bombshell“ (2019), у којем су главне (и истините) улоге поверене двема оскаровкама – Никол Кидман и Шарлиз Терон, као и тренутно једној од најтраженијих глумица млађе генерације – Марго Роби, једина „фиктивна“ у овој сјајној тројци, која глуми „конзервативну миленијалку“ и (нај)новију жртву сексуалног узнемиравања. Све три су лепе, згодне, паметне, успешне, супер сређене и – амбициозне. И све три се нађу у истом проблему... За оне који још нису гледали филм, нећу да кварим. У најкраћем; напомена да је реч о некој врсти доку-драме, комплексној хроници догађаја непосредно пре принудног пензионисања до тада неприкосновеног шефа Фокс њуза Роџера Ајлса. Он је 2016. морао да се удаљи због тужбе коју су против њега подигле ведете програма Гречен Карлсон (Кидман) и Мегин Кели (Терон), уз подршку још двадесетак других жена тада запослених на Фоксу.
Да не буде забуне, проблем сексуалног узнемиравања и малтретирања жена на радном месту је апсолутно недопустив. Та врста мушке бахатости и лажне супериорности је за сваку осуду; за презир без изузетка. И добро је да се о томе прича, пише, да се снимају филмови, серије... Али, не би вило лоше повремено „удахнути“ и запитати се ко све о томе држи банку. Сећам се, рецимо, да сам пре неку годину на телевизији „укачила“ извештај са скупа на којем су жене (опет све савршене и с беспрекорно уређеним животима) прво причале, а потом једногласно и осудиле сваки облик насиља над „слабијим“ полом. Слажем се у потпуности, но оно што ме није „купило“ у читавој причи јесу све те „прадине“ ципеле, „диор“ ружеви, „фурла“ торбе... сва та беспрекорно ботоксирана лица и све те савршено платинасте фризуре. Не кажем, статус и успех не искључују под обавезно емпатију, али... зар није могла на тај скуп да залута бар једна мање успешна, мање сјајно позиционирана и мање дотерана дама? Једна с којом би жене с друге стране екрана некако и могле да се идентификују и да поверују да су у сличној животној ситуацији. Овако, осим што су се учеснице скупа несумњиво сјајно провеле на том својеврсном „излету“ у активизам, тешко да је нека друга корист од читаве приче и свог тог померања организатора, промотера, сниматеља, угоститеља, публике, говорника и ко зна кога све још ко је дао свој допринос. Слично је и с поменутим, за мој укус превише „једнодимензионалним“ филмом. У тој једној димензији, „силеџија“ Ајлс заслужено „лети“ у пензију, док су новинарке - „жртве“ од почетка до краја приче - адекватно на суду обештећене. Сад још да „падне“ неки Оскар - филм има три номинације, за главну и споредну женску улогу, као и за шминку и - тријумф ће бити комплетан. Задовољно ћемо моћи да затворимо још једно „ала смо им рекли“ поглавље.
А док „победници“ славе и тапшу се по рамену, Фокс несметано „иста мета, исто одстојање“ ради. Три године касније, то је (према подацима које је изнео Њујорк тајмс) и даље једна од најгледанијих телевизија. Притом се ништа како у уређивачком, тако ни у козметичко-естетском „високе потпетице, сукња до колена и барби лук“ смислу није променило. Само су сада на сцени неки други играчи; нове силеџије у фотељама с једне и нове „желим емисију у ударном термину“ новинарке. Заједничка им је трка за што бољим рејтинзима и што већим медијским утицајем који, преведени на свима разумљив језик, значе славу, богатство и моћ.
Другим речима, аргументе због којих већина сместа одустаје од било каквог промишљања о томе због чега се заправо нешто ради или изговара...
Јасна Будимировић
