Нема јој краја, нити препрека на путу даљег раста и развоја. Кад би и коме, рецимо, могло уопште да падне на памет да се богатство акумулира кроз раст потрошње. Што више трошиш, то си богатији – какве ли маштовите и супер креативне формуле. Па где то има? Никада пре у историји се није тако сјајно „пословало“. А не, раније се морало штедети и од уста одвајати не би ли се човек некад мало и почастио. Данас о штедњи тешко да ико и размишља. Тај смо застарели обичај и праксу креативним методама изгледа потпуно елиминисали. И ту није крај.
Ево, на пример, љубав. Једна ових дана, јелте, више него пригодна тема. Колико смо тек ту креативно узнапредовали. У данашње време своју лепшу/паметнију/јачу/нежнију/згоднију... како већ коме одговара половину можемо да потражимо и у хетеро, и у хомо водама. На располагању су нам притом различити формати љубовања; можемо са својим изабраником/цом да живимо у отвореној, полузатвореној или, пак, брачној (хетеро или истополној) заједници. Креативно смо се досетили да они који се не проналазе ни у једној од понуђених опција могу срећу да окушају с - мало се дружите, а мало се и волите - „пријатељем с повластицама“ или, што да не, у некој од (креативних, свакако) варијација на тему постојећих формата. Рецимо, све је популарнија опција „отворених“ веза, у којима оба партнера с пуним правом и уз обострани благослов могу да уживају (без да им неко због тога пребацује) у повременим излетима и авантурама са стране. Читам пре неки дан искуства једног таквог пара из Америке и – шта да кажем, обоје никад срећнији. Кажу људи да им је баш та отвореност омогућила бољу и искренију комуникацију и један квалитетнији заједнички живот; њихова ће љубав (уз повремена освежавања) заувек, надају се, остати млада и свежа.
А за оне још креативније, такве – маштовите и раздрагане – и опције. Јер, да цитирам Елисон из филма „Луд за Ејми“ (Chasing Amy, 1997), која је објашњавајући како се обрела у геј водама рекла како није хтела да у времену у ком је „тако тешко пронаћи љубав“ себи још додатно смањује шансе тиме што ће половину популације у старту да отпише. Мудар резон и логично бројни следбеници. Ни разлика у годинама од по више деценија у корист обе стране, ни раса, ни боја коже, ни границе између држава и континената одавно нису препрека на љубавном путу. Тешко да неки каменчић или тепихчић у међувремену нисмо „померили“ не бисмо ли открили шта се крије испод и има ли ту можда за нас мало љубави. Но, чини се да смо, тражећи је тако упорно и бескопромисно, све ближе опцији да смо суштински сами себи довољни. Све чешће се може чути или налетети на коментар по друштвеним мрежама који говори у прилог тезе по којој би о концу идеална емотивна веза била могућа још једино са самим собом. Ко нас боље разуме, толерише и воли од нас самих, поставља се питање, на које је све теже одговорити смисленим контра аргументом. Заиста, људи су толико тога пробали; где све нису и с ким били и – ништа. Заправо, још горе од ништа; изнова нови порази и ново разочарења.
А кад је већ тако, креативност се намеће као нужност. Овај се проблем ипак мора решити. У том смислу је свака, а посебно помоћ науке више него добродошла. Добра вест је да померања на пољу доказивих и више пута приверених чињеница има. Наука, другим речима, не спава!
Роботи се увелико усавршавају и, ако је веровати струци, негде половином овог миленијума (до 2050. године, како се прогнозира) би требало да постану више него способни за љубав. Онакву каква ће нама (у међувремену принудно „убрачених“ са самима собом) бити по мери. Лепо све на дугменце; кад смо за емоције, појачамо „feelings“; кад нам је до „акције“, логично „action“; кад бисмо да разговарамо о нечему што нас мучи, „empathy“ дугмић нуди спас... Све кад и како нам одговара. Па, може ли уопште боље и савршеније?! Е сад, за визуелне типове којима „разумевање, подршка и љубав“ ипак нису за срећу довољни, ту су и такозвани „естетски“ дугмићи, да се партнер/ка мало обојадише и прилагоди укусу, маштањима и свакако расположењу. Може ли боље од тога? Тешко. Ако некоме и пође за руком да задовољи све те наше сложене и комплексне потребе, онда ће то бити наука. Ми се, наравно, мењати нећемо. И баш због тога су роботи, које бисмо могли у ходу да „дотерујемо“, наша шанса да коначно све – и слика, и тон – буде баш онако савршено и како смо одувек маштали.
У међувремену онима који ни сами себи нису по вољи, препорука да док чекају роботе, буду додатно креативни у љубавном трагању. Више природа него (већ смо пробали) друштво и, шта знам, љубав према храсту не звучи лоше. У сваком случају би могла да испуни интерегнум док наука све не позавршава. Рецимо, храст је висок, згодан и наочит. Приде је стабилан (ништа шврћакања са стране) и дуговечан, а онда још и користан... Што се каже, материјал за брак.
Ја бих му (да сам креативна) свакако дала шансу.
Јасна Будимировић
