Иза излога: Дрил или мој живот, моја каријера

НОВИ САД: Нема шта, сјајна је ствар кад се накупи неколико слободних дана у пакету. Кад ако не тад бих могла да у једном дану спојим на први поглед неспојиво: филмску лимунадицу „Официр и џентлмен“ с Ричардом Гиром у главној улози за лагано и без журбе загревање с виртуелним портофилијом једне од овдашњих ИТ компанија.
g
Фото: Ilustracija

Кренуло ми је баш онако суперица: супер згодни Зак Мејо-нез (Гир), ћутљив и самозатајан тип који машта о томе да постане пилот, у друштву још згодније Поле Покрифи (Дебра Вингер) добија крила и пре него што је заправо полетео. Тако је то кад се заљубиш, летиш од јутра до мрака. Било је ту и неких препрека и заплета на путу до коначне победе њихове љубави, а онда – хепиенд какав се баш и не виђа често. Чак ни на филму. Мејо, све обучен у белу униформу пилотског официра, своју драгу на рукама износи из фабрике у којој је лепа Пола рмбачила. И то све пред очима не зна се колико њених, мање или више „срећни смо због тебе“, колегиница. Апсолутни тријумф на крају „џентлменског“ дела приче свакако је један од главних разлога због којег ову ушећерену лимунадицу деценијама уназад гледам бар једном годишње. Онај други, „официрски“ део, у којем се Мејо у кампу за обуку крба с грубим и не баш толерантним (посебно на глупост) водником Фолијем ми је увек некако био мање занимљив. Бар до сада...

Као некоме ко воли да га Интернет изненади, тачније ко се за компјутером најчешће понаша као „хоп-хоп“ скакач у шаху, није нимало необично што сам после романтичне комедије завршила на „другом крају света“ – међу ајтијевцима. Искрено, као „интернет имигранту“ - некоме рођеном пре почетка дигиталне ере ко се тек у зрелијим годинама упознао с дигиталним технологијама - морам да признам да сам у првом тренутку (након одгледаних два, три видеа) била прилично изненађена и неприпремљена за то како се миленијалци/“дигитални домороци“ рођени са свим тим новим технологијама проводе на радном месту и у слободно време. За почетак, није ми било најјасније шта је ту шта; шта је посао, а шта забава. Јер, све под слоганом „work hard, play hard“ или, што бисмо ми рекли - ради мушки, забављај се „мушки“, овај млад свет све то претаче и спаја. Мислим да сам још само у Гугловим канцеларијама видела нешто слично – ред зезања, ред посла и тако по читав дан. Мало компјутер, мало билијар, мало стони тенис, мало органик ужина... И то за, поготово за овдашње прилике, онако лепе новце. Скоро па да сам разумела шта им значи „бојни“ поклич „Thank God it’s Monday!“/Хвала Богу, понедељак је, којим отварају сваку нову радну седмицу. Па ко се још нормалан не би радовао свим тим погодностима: посао у супер фенси офису, колеге све кул сређене и насмејане, воћкице за џабе... Размишљам, тачно бих се без већих проблема и ја „имигранткиња“ за час интегрисала у колектив.

Шта да кажем, било ми је забавно да замишљам себе у таквом радном окружењу. До једно три минута, то јест, док нисам погледала наредна два, три видео клипа/репортаже с њихових тимбилдинг авантура. Опет сви насмејани, опет све као супер кул, али... Сад баш да и викенде, летовања, зимовања и празнике (то је ваљда онај „play hard“ део) проводим с колегама. Нисам сигурна да бих поднела ту врсту дрила. Дезинтегрисала сам се моментално. Сетих се и оног грозног водника Фолија; мислим да бих лакше и његове фазоне поднела. Ипак их је човек припремао да буду спремни да ако затреба и свој живот дају за државу, да се жртвују за свог „брата по оружју“ и за своју јединицу. А која је идеја оволиког посвећивања живота, слободног времена и свега само свог, општем и тимском у једној компанији? Њен профит - па, супер.

Ако сам добро схватила читајући (сад већ много мање одушевљена) коментаре испод видеа, једина идеја је да компанија/корпорација заради више. А онда још више, ако је икако могуће. Притом би све то на појединачном „мој живот, моја каријера“ нивоу требало постићи за релативно кратко време (максимум десетак година) јер онда већ стиже још суровија и млађа конкуренција. Дакле, што брже из „инкубатора“ у којем се „узгајају“ будући стартап предузетници – осмислити нешто што нико пре тебе није и то потом „монетизовати“, то јест, продати производ или услугу. На том путу, то јест у „долини смрти“ како се назива период од иницијалног улагања па до проналаска купца, више-мање је све дозвољено, ако и не и препоручљиво. Осим да вам се догоди „fail“/неуспех, разумљиво. Идеја је да се са што мање ризика забележи што већи профит, то јест, да се од „бебице“ стигне до „серијског предузетника“, како се у ИТ жаргону тепа онима који иза себе имају респектабилну историју покретања пословних подухвата. Још ако су и успешни, онда им не гине титула „бизнис анђела“.

Врх!

Велико је, пак, питање да ли су и анђели слободни. Људи очигледно и по свом слободном избору то нису, јер што би иначе толико "гинули" за ропством, ако не да их подсети да слобода негде и постоји...

Јасна Будимировић

EUR/RSD 117.5492
Најновије вести