За мене, једна од таквих је свакако она из првог основне. И после више од четири деценије, сећам се сваког детаља. Нас неколико, фришко упознатих девојчица које би требало да се друже наредних осам година, већ тог првог дана имамо „тему“, нешто јако важно о чему се, наравно, шапуће и прича у строгом поверењу. Наиме, једна од присутних девојчица нам је, све онако нас значајно гледајући, саопштила невероватну вест: једна од наших нових другарица је ономад осванула на државном (још је то била велика СФРЈ) такмичењу за најлепши дечји осмех.
Све смо се, онако као по команди, окренуле у правцу те “крунисане” лепотице, ваљда да се уверимо да ли је заиста толико лепа. Мени је истовремено све то колико занимљиво, било и прилично збуњујуће. Као неко чији су родитељи будно дежурали само око дететовог апетита (знате оно, да дете не буде гладно) и којима је још евентуално било битно да не будем смотана, „мутава“ и лажљива, читава та прича око лепоте је била прилична новотарија. Никад пре ништа слично за мене није била тема и нисам могла да схватим шта је сад ту - девојчица изгледа лепо - толико битно и од животне важности...
Нешто касније, тамо негде у пубертету, вратила сам се на тему лепоте. Sweet sixteen и - одједном сам и ја хтела да се допаднем. Почела сам да пазим шта једем, да бројим калорије, да се по читав дан испробавам пред огледалом и дотерујем. И још нешто сам убацила у безмало свакодневну рутину – листање женских магазина са саветима како да будемо лепше, згодније и заносније. Најчешће с пријатељицама, пођеднако знатижељним да (ако је могуће одмах) продру у све бјути тајне. Осим што сам се бацила на проучавање савршеног мејкапа и направила прве кораке на путу до “само мог” стила, негде у то време сам научила још једну важну лекцију. Читава ствар око лепоте је тако постављена да заправо никада ниједна дама није довољно лепа. Увек може боље и, свакако, лепше. А што је (за овај део ми је требало највише времена да укапирам) нека дама лепша – то је већа шанса да јој „јавно мњење“ пронађе више мана.
Сећам се, листам једном приликом модни магазин с пријатељицом, пијемо кафицу и уживамо у својим нежним годинама, као и чињеници да је читав живот тек пред нама, кад ће ти она за једну по мом скромном мишљењу супер згодну и прелепу глумицу: „види само колико целулита има. Не би ми пало на памет да се сликам у бикинију да сам на њеном месту“. Погледам је, не верујући шта је управо изговорила. Без намере да се упуштам у расправу око тога да ли је ова глумица довољно савршена или није, настављам да листам новине. Рачунам, нови лист – нова тема. Међутим, моја пријатељица не посустаје. За једну певачицу „у најбољим годинама“ тек кратко добацује: „добро је очувана“...
А то је био тек почетак. Касније сам често наилазила на сличне коментаре; рецимо другар је једног лета на Штранду прокоментарисао госпођу, цитирајући Дел Боја, изразом – „Mint Condition“. На моје питање шта је тиме хтео да каже, једноставно је одговорио: „држи се, још вози“... Међу уобичајним „стручним“ и (како да не) објективним коментарима је и онај „yабе се труди, виде јој се године“, „како је уопште могла тако да се упропасти“, „има ли та жена код куће огледало“, “шта она то глуми, види је само како се сва изгужвала”...
Другим речима, изглед жене (то колико је лепа, згодна и негована) у савременом друштву је стално на некој врсти (пр)оцењивања; изложен на милост и немилост том неком „бјути страшном суду“ чијим члановима нико никада није успео да удовољи. Нешто се мислим, данас би и чувеним лепотицама, као што су биле Мерилин Монро, Yоан Крофорд, Рита Хејворт и Ава Гарднер, јавност (виртуелна, медијска и ова „обична) пронашла бар једно двадесетак мана. Недостатака које, ако желе да се допадну, морају да коригују. Лепота као привилегија стечена рођењем више није опција.
Супер је то све мајка природа организовала, али Ким Кардашијан и на стотине хиљада њених следбеница широм света знају и могу боље. Платиш лепо стручњацима за лепоту и - сезона лудила, поправљања и унапређивања, је отворена. А онда - небо им је граница! Наравно, под условом да спадате у групу оних који верују да је жена, ако није заносно лепа, осуђена на пропаст и доживотну несрећу; да за њу - како се то обично каже - среће нема ни на овом, а богами ни на оном свету.
За оне, пак, које су давних дана схватиле да је пођеднак благослов бити и успешна, мудра, шармантна, паметна, духовита, занимљива… укратко, жива и здрава - апсолутно никаквих проблема нема. Оне знају да су покушаји и сав уложени труд да се свима допаднете бесмислен и залудан посао. Њима је довољно да се допадну једном. Оном правом.... Притом, све оне приче о томе како је најважније да се себи допадну, једноставно ни нису на дневном реду. Чињеница да нису “населе” на сва та “без лепоте живота нема” мудровања и приче о некаквој “унутрашњој лепоти” као својеврсној заобилазници на путу до коначног циља - спољашње лепоте која ће све да засени - више је него довољна потврда да себе и воле и поштују. Барем толико да такве и сличне филозофије уопште ни не узимају у разматрање....
Јасна Будимировић
