. Мислим се, ако је некоме (само)помоћ потребна, онда сам то ја; уморна и довољно пута разочарана да би ми ментални ремонт (још ако је џабе!) сасвим фино „чучнуо“. Да не буде да само ја у овој ери разноразних „коучева“, „коучинга“, гонгова и терапијских делфина, нисам купила тикет. Основна теза, ако сам добро схватила, јесте да смо за већи део мука и проблема с којима се свакодневно копрцамо очекивано сами криви, те је онда и логично да ћемо себи најбоље и да помогнемо. Хм, има смисла, помислих. Решим зато да се мало „коригујем“, да као сав тај нормалан свет коначно урадим нешто добро и корисно за себе. Да и ја за промену прошетам градом с тим фамозним Мона Лиза осмехом посред лица. Бићу и ја блага, цивилизована и толеранта, чврсто одлучих.
Понедељак, дан као створен за нову мене. Раном зором, скочим енергично сва орна из кревета, с једним јединим циљем: да за промену себи посветим довољно времена (јако је важно не штедети на себи, каже струка), да се онако баш фино дотерам, а онда тако сређена „као предња соба“ седнем и на миру попијем јутарњу кафицу и цедевиту приде. Ок, радићу до увече, али – помислих – нема везе. Јер, одлука је пала: на све, па и целодневно рмбачење гледам позитивно. Боље и да паднем с ногу од посла, закључујем, него да сам „тамо нека“ која зависи од добре воље “спонзора” ове или оне врсте. Не треба мени нико да ми одређује шта могу, а шта не. Сама ћу - Go Girl! - да се побринем за себе и своје потребе!
До подне сам, што би се рекло, била у топ форми и пуна ентузијазма. Решим да се стога онако мало наградим, да себи приредим нешто као мали плезир. Заслужила сам. Одем до продавнице накита, у којој већ неко време „меркам“ пар минђуша које она „стара и мрачна ја“ није купила само зато што је била превише опрезна и стално у рачунању како да плати рачуне, порез... Како да никоме ништа не дугује. Нећу више тако да живим, ред је да и ја мало уживам! На каси пружим продавачици „пластику“, а она ће на то: „И ви плаћате картицом? Данас се сви тако сналазе; плаћају на одложено, на рате, на кредит...“.
“Стара ја“ би се моментално покајала због несмотрености и потпуно непотребног луксизирања, за које би истог тренутка знала да ће га скупо платити. Међутим, ова „нова, ентузијастична и оптимистична ја“ зна да нема простора за панику. Не ради се ту, закључује сва срећна с новим наушницима у ушима, о томе да овде народ нема пара; ма не... Тако нешто би могло да падне на памет само оним ригидним, увек намрштеним и вазда опрезним типовима, срећнима ваљда једино кад су несрећни. Ми, који смо одлучили да узмемо ствари у своје руке и окренемо тај један нови, ведри лист, знамо да се овде заправо ради о нечему сасвим другачијем.
А шта ако се, питам вас ја, овде ради о нади, која не да није (како многи воле исхитрено да закључе) испарила с ових подручја, већ је управо супротно - јача него икада. Шта ако је куповина на „дођем ти“, на шару и на кредит (све с нимало наивном каматом) свакодневна потврда наше вере у боље сутра; у дане када ћемо боље зарађивати и моћи више тога себи да приуштимо. Или (ово је само за оне који су одмакли далеко у редефисању себе, прим. аут.) наде да тог сутра можда и не буде, па самим тим нема ни нашег дуга. Укратко, наде у нешто као савршени Happy End...
С мишљу да нам срећа (па макар нас чекала тек на крају) не гине, враћам се оптимистично на посао, спремна да се ведро и полетно ухватим у коштац са свим задацима. Радим, тако и радим (срећна, наравно, што уопште имам посао), кад време је да одлепршам на следеће (благо мени, па ја имам чак два посла) радно место. Производња, говорим себи ентузијастично, не сме да трпи. Сјајно расположена (минђушице ми и даље весело поскакују у ушима), ухватим залет и кренем из тачке А у тачку Б. Пешке, наравно. Очување животне средине је приоритет свих нас, одговорно промишљам док хватам брзински ритам. Све је било баш онако суперица, људи око мене уживају у својим правима и слободама, чак се и неко сунашце пробило кроз облаке. Ма, сјајно! Живот је тако диван, помислих, кад…
Бум и трас, све у том једном судару на тротоару - бициклисте, мене и повоца од пса, чија је власница на другом крају (у неком свом балончићу среће) безбрижно куцкала поруку. Више него довољно аргумената за повратак оне “старе ја”, којој сва та лепршавост без трунке одговорности иде бескрајно на живце. Рекла сам шта сам имала и с извесном дозом олакшања продужила својим путем.
У преводу, одустала сам од тренирања мозга и баждарења на неке „хепи“ фреквенције. Па и струка каже да је равнотежа од огромне важности за опстанак и даљи развој ове наше мале, а глобалне заједнице. У свету увек (и то најчешће потпуно безразложно) насмејаних и позитивних неко, дакле, мора да буде и та друга, мање ведра страна.
Потпуно исцрпљена од пола дана фејковања среће и ни на чему утемељене ведрине, ево пријављујем се добровољно...
Јасна Будимировић
