Логично, свима је (бар у теорији) доста лагања и сви би, сложни као један, волели да живе у неком лепшем, племенитијем и поштенијем свету. Једногласно, опет „сви“, за „несрећу“ која нас је снашла; за то морално посрнуће чији смо свакодневни сведок, на одговорност позивају интернет/друштвене мреже, а потом и медије. „Они су криви! Није до нас, таман посла“. Ми смо фини, то тамо неки други лажу и мунтаче! Поштенима и немоћнима да се овом тренду супротставе, не преостаје ништа друго него да тек повремено (у очају, наравно) нешто брижно твитну или да (кад се онако баш јако потресу) „згрожено&згађено“ окаче на Фејсбук. Закључак: други су криви, док су ови „фини“ у том свету лажних осмеха, суза и пријатељстава, дотераних имиyа и фејк „набилдованих“ представа о себи, потпуно немоћни...
И онда кажу мала смо земља. Па, где смо мали кад нам поред свих тих фолираната, превараната и фејкера претекне и сав тај поштен и фин свет приде? Не кажем, буде и таквих, али и даље ми је чудна ова математика... Пре ће бити да је овде реч о највећој од свих наших илузија – убеђењу или заблуди, како вам драже, да смо баш ми ти „фини, добри и правдољубиви“ (ОК, можда се и нама понекад „омакне“, али морали смо); да смо искрено емпатични и спремни да разумемо и помогнемо и кад од тога немамо никакву корист; да више од свега презирамо лаж и све „пластично“.
Јер да то наше „саучесништво у злочину“ није оно што нас истовремено и највише „жуља“, лако бисмо изашли на крај са свим лажним вестима овог света; изборили бисмо се некако и с фејк идолима, узорима, певачицама, глумицама, политичарима, селебритијима... Нашло би се и неко решење за све те кобојаги гузе, сике, образе, јагодице, браде, листове и остале од стварности отцепљене делове тела. Живот је свакако могућ и без фејковања и лажних представа о сопственом животу по друштвеним мрежама...
Дало би се живети и без оног колико познатог, толико и непријатног осећаја мучнине, који нас обузима док морамо да гледамо у страну и/или се правимо глуви кад неко у друштву крене да (у складу фрустрацијама, страховима, невољењима и комплексима саговорник преферира) „маже“ и пројектује нови контигент лажних слика. Не бисмо имали проблем ни без оног прилично непријатног осећаја лаганог „дизања“ утробе према горе сваки пут кад, рецимо, налетимо на „у прошлом животу“ школске другаре, а данас „страшно успешне“ мацане. Све те фине, „намуњене“ и онако феш упаковане професионалце, који (по навици, наравно) крену да нас, неупућене и небитне, мажу причама о „пројектима, семинарима, радионицама“ без којих би ако не земља, оно ми сасвим сигурно моментално пропали. Брзо бисмо се навикли и на опуштенцију од живота без по здравље опасне „сачекуше“ у којој нас ни криве, ни дужне познанице „решетају“ мазаријама о томе како су баш срећне у браку (само што супруг никад није код куће), како су им деца (мали ђаволи) дивна и како баш уживају у тим својим скоцканим животима у којима се одавно ама баш ништа не питају.
Несумњиво би извесно олакшање са собом донео и свет без ноктију, косе, трепавица, обрва и уста који изгледају скоро па исто као и њихове „неурађене“ оригиналне верзије, а сјајно звучи и повратак укусне на место свеприсутне фејк хране „с укусима“ овога или онога...
Сјајан детокс за који ми изгледа нисмо кадри. Нису се, што се каже, „стекли услови“ за тај (ис)корак. Лакше нам је да будемо бесни на све, а највише (кад бисмо искрено) на себе.
Јасна Будимировић
