Чини се да сам одрастајући на релацији Сремска Митровица - Мартинци, кључни „капитал“ када је, како се то популарно каже, „формирање личности“ у питању стекла с друге стране Дунава.
За мене је зато сваки прелазак неког од новосадских мостова нешто попут празника; мини годишњи на којем се већ после неких сат времена удисања „мог“ сремског ваздуха рестартујем и затегнем. Љубав је толико велика да сам због ње, као неко ко баш није претерано „опуштен“ у друштву разних бубица и гмизаваца, па још у комбинацији с недостатком воде и струје у неограниченим количинама, заволела и камповање. Под условом да се шатор шири на Фрушкој гори, наравно.
Годинама уназад, као „велика“ онако с ранцем на леђима у којем се налази уредно спакована опрема за „преперлук“, шврћкам Фрушком без обзира на то које је годишње или доба дана у питању. Не сметају ми ни киша, ни снег, ни хладноћа; умем да запалим ватру и да сама „свијем“ планинско гнездо, није ми проблем ни да нешто скувам у природи. Онако бонус, након што сам једне зиме болно импровизовала, научила сам и да више од свега ценим добру ципелу.
„Свињски“ или „вински“, не правим разлику и не бирам превише. Јер, Срем је – Срем; бајковито леп зими, чаробан лети, а тек с пролећа... И док је у лепотама првог недавно уживао „новосадски“ Американац Чарлс Катер, којег је очарала „моја“ Митровица, ја сам се (било неколико празничних, нерадних дана) по ко зна који пут заљубила у „изнова младо“ винско фрушкогорје, за које дубоко верујем да га нема на свету. Коме је још до Тоскане, размишљам док подно Крушедола уживам у друштву славуја, фазана, веверица... Лагано испијам јутарњу кафицу, удишем кисеоник с мирисом магнолије и – не журим никуда. Време тамо другачије тече, немам друго објашњење за чињеницу да се све ради полако, а опет се планирано позавршава. Без кашњења и без нервирања.
А после кафице, време је за краћу шетњу. Успут се јављам и разменим коју са од раније познатим „локалцима“, а онда ме пут нанесе и на нова лица – једног насмејаног Кинеза, неколико Руса, попричала сам и с брачним паром из Немачке... И они дошли у „мој“ Срем. И то не туристички. А не, купили људи куће и доселили се. Кажу, свиђа им се јако. Е кад је тако, сад су комшије с већ „одомаћеним“ Београђанима, избеглицама из Крајине и Босне.
Укратко, Фрушка гора је и демографски из године у годину све шаренија. Чини се да се тамо и интеграције лакше примају и успешније спроводе. У тој нашој „малој Европи“ нема неких посебних процедура, поглавља, ни захтева. Ту се обичан свет (нађе се и понеки селебрити), без обзира одакле је и која га је мука или жеља довела у овај рај на земљи, једноставно договори и живи лепо. А онда је све лакше и све „буде“. Тако наш „свет у малом“ ових дана добија и своју („руску“) цркву, пијацу, модерне саобраћајнице, прича се и о подизању дома културе и отварању продавнице, док су крушедолска и кафана на Банстолу од раније сјајно „позициониране“. У првој највише прија чашица разговора о локалним темама, а у другој јагњетина. Па, ко шта воли. Опет, наравно, свако слободан да бира... Логика је јасна: кад код најважнијег - избора места где ће живети – нису погрешно бирали, остало је лако...
Е сад, да ли „пијана“ од чувене воде с Убавца или могуће предозирана свом том природом, тек по повратку у „зверињак“, схватила сам да животни стил мог фрушкогорског комшилука баш и нема искључиво везе с „нема га на свету“ Сремом. Више се тиче живота у мањим местима, у којима људе нити мучи проблем пренасељености, нити се прибојавају еколошке катастрофе. Далеко су им ти „урбани“ проблеми и нико свој комшилук не мора нити да трпи, нити да толерише. Пристојни и скромни гледају своја посла. Док некоме не затреба помоћ. Тад сви као један спремно помажу; чувају се и пазе из крајње једноставног разлога - овде свет није тако лако „замењив“, нема те клупе с „резервом“ као у граду, где на свако упражњено место у секунди „улети“ не зна се колико нових кандидата.
У мањим местима живот и даље има вредност. Цена никога не занима...
Јасна Будимировић
