На њој, рекла бих, ништа испод хиљаду долара. Толико, евентуално, само за фармерице... Плус, торба, ципеле, мантил, шешир, блуза, фенси сат и накит, марама, шминка... Свега. Одока, стајлинг који може да кошта и по неколико десетина хиљада „зелембаћа“ и то једно ништавило око ње; крајолик који понајвише подсећа на неку од сцена из ових дана супер гледане серије „Чернобиљ“. И – то би вам био један од најприсутнијих трендова када су модни едиторијали, нешто као брзе пруге за пренос “порука” до корисника, у питању. У преводу, тако се данас у „фешн“ свету нуди и излаже оно што је на продају. Након што сам мало простудирала све те шарено-невеселе глоси стране, запитах се која је идеја, односно, шта су маркетиншки магови на овај начин планирали да нам продају. Којим послом се скупила сва та армија креатора, стилиста, фотографа, манекена?
Не тако давно, рекла бих, комуникација између продаваца и купаца/ понуде и потражње била је пуно једноставнија и без свих ових збуњујућих порука. Као није нас брига, а заправо све на нама цакум-пакум; као презиремо сав тај потрошачки менталитет, а позив на трошење као вечни пламен - стално отворен... Ономад су топ модели/посреднице у овој трансакцији - Синди Крофорд, Наоми Кембел, Клаудија Шифер, Ел Мекфирсон, Кристи Тарлингтон, Иман, Тајра Бенкс, Хајди Клум... – супер лепе и супер секси даме - које “нису устајале из кревета за мање од 10.000 долара” - имале су само један задатак. Са страница модних журнала „продавале“ су луксуз, сексепил, гламур, успех... Па шта кошта - да кошта! Насмејана и сјајно расположена Синди у „Версаће“ хаљини, с „Омега“ сатом на руци и у „Џими Чу“ штиклама „дванаестицама“ у неком ништа мање раскошном окружењу, где јој је (наравно) све баш онако потаман, нудила је женама широм света формулу за живот с пет звездица. Priceless или бар довољно да се (као и Синди) и оне „почасте“, да мало „испеглају“ картицу и – незаборавни провод и “беле ноћи у сатену” су загарантовани. Без обзира што су (углавном) знале да је реч о шареној (маркетиншкој) лажи, већина дама је с времена на време волела да се „почасти“ не би ли и њима живот барем мало замирисао на ванилу и млеко од кокоса. Да себи купе нешто (сатић или шеширић) од свег тог супер гламурозног живота топ модела. Самим тим, Синди и другарице би оправдале своје високе хонораре.
Данас, пак, ствари стоје другачије. Манекенке најчешће нити су насмејане, нити (да се нико не увреди) толико заносне. Супер лепота из деведесетих је постала ретро, а акценат је на нечем другом – на различитости. Што више раса, боја, „џендера“ – то боље. И то није крај. Чињеница да се едиторијали снимају у некаквим пустарама без иједног садржаја свакако није случајна. Идеја је да једини „садржај“ на фотографијама буде модел, то јест, крпице у којима је позирала. Онако помало претеће, та пустош свуда око ње заправо на неки начин упозорава и најављује да би и она (далеко било) да нема свог тог модног шаренила била “чернобиљски” празна и пуста. У преводу, мода данас продаје садржај, те се и на крпице потрошених хиљаде и хиљаде долара сматра инвестицијом у „персоналити“, у оно што нас чини другачијима и издваја из свеопштег ништавила. Притом, сва та посебност (напомена за аматере) мора редовно да се “апдејтује” и освежава. Треба ли још неко, на основу неблаговремено ажурираног модела патика, телефона или већ неког другог кључног комада невербалне борбе, да помисли како не маре довољно за стање људских права, гладне у свету и корупцијски трулеж. Да грешком помисли да су гласали за Трампа, а они „љути“ левичари. Ајте, молим вас, није се с тим стварима шалити! Бар ако је идеја да се “борачка” лиценца сачува...
Куповина свих потребних „садржаја“ којима се данас много мање тера мода, него што се маскирају безсадржајност и безидејност, ту се ни изблиза не завршава. Потрошачка демократија - освојена платним картицама много више него гласовима - налаже да мора још пуно пара да се заради и пуно тог шарениша да се накупује ако желите да свима ставите до знања да је и вама стало. Да бринете како због климатских промена, тако и због недовољно заступљене родне равноправности. Да нисте, далеко било, као ја која је (онако потпуно неприхватљиво) пре неки дан шокирала продавачицу; на њену полу реторичку констатацију током наше продавац-купац конверазције - па, немате сигурно само једне патике - ја сам онако скроз политички некоректно одговорила - „имам, а шта ће ми више?“.
То „шта ће ми“ у данашње време је нешто као најтоксичнији могући став. Увек треба и увек још. Више патика значи и више торби; више торби – више панталона; више панталона – више блуза.... И – опстанак врлог новог света је загарантован.
Јасна Будимировић
