Причу о њему и проблему усамљености у Шведској наша публика имала је прилике да види током пројекције документарца у Дому културе Студентски град. Тим поводом за "Јуроњуз Србија" говорио је новинар шведске националне телевизије и аутор документарца "Најусамљенији човек у Стокхолму" Али Феган.
- Кад је та вест одјекнула 2019. године, да је човек пронађен мртав у свом стану у центру Стокхолма и да је тамо лежао скоро четири године, а да нико није питао за то време за њега, нико га није потражио, запитао се зашто га нема, он је брзо именован као најусамљенија особа у Стокхолму. Сви су почели о томе да причају у Шведској, јер тако екстремна прича да неко буде толико дуго мртав, а да се то не зна, била је превише чак и за шведско друштво. То ме је погодило и као новинара и нисам могао да то прихватим као обичну причу, желео сам да сазнам шта се десило, ко је тај човек, јер иза тог имена које је добио да је најусамљенији човек стоји неки појединац, а нико не може да живи живот, а да не остави баш никаквог трага. Почео сам да користим новинарске алате који су нам на располагању како бих покушао да разумем ко је он био. Тако смо сазнали његово име, да је дошао у Шведску шездесетих година прошлог века као радна снага. Заједно са групом људи из бивше Југославије који живе у Шведској успели смо да пронађемо његову сестру која живи у близини Београда - прича Феган.
Како је рекао, дуго је радио за велику компанију "Сименс" као металостругар у Шведској.
- Био је део заједнице бивше Југославије, играо је шах, био је у српском фудбалском тиму, али је некако изгубио контакт и са сестром и са свим људима с којима се виђао у Стокхолму. Да ли је ово био његов избор или му се нешто десило, ми заиста не знамо, али чињеница је да његове комшије кажу да је био увек пристојно обучен, љубазан, фин старији човек, често са шеширом на глави и у оделу. Кад сам их питао зашто нису раније питали за њега, они су рекли да су мислили да се вратио у Србију или Босну, или да је негде отпутовао, јер је био у пензији. Нису сматрали да треба да питају. Тако да је веома тешко одговорити на питање зашто се ово десило. Једна ствар која је специфична за Шведску, и вероватно не само за Шведску, је та да имамо веома аутоматизован систем. Не морате да идете у пошту да подигнете пакет или до банке да платите рачуне. Одете само код локалних администратора, оставите број рачуна и аутоматски вам се скида трошак са рачуна. То јесте олакшало неке ствари, али се изгубио тај тренутак кад имате социјални контакт са друштвом. Тога је све мање и мање, а посебно за старије људе. Тако су сви рачуни Бранислава Тешановића били аутоматски плаћени, није имао дугове, и није било начина да његово окружење сазна да тај човек лежи мртав скоро четири године. О томе се доста дебатовало у Шведској после приказивања овог филма - испричао је новинар.
Његов земљак Драган Лабан био је дирнут судбином и одлучио је да организује нову сахрану. Овог пута са правим надгробним спомеником и рођацима.
- Нисам знао ко је он био, али сам морао да урадим нешто.Мора да је нешто најгоре што постоји умрети сам без вољених. Нервирао сам због тога, не би требало тако да се дешава - рекао је Драган.
Међутим, Бранислав није једини такав случај.
- Тешко је рећи тачан број, сваки пут кад неког нађу тако да лежи у свом стану дуже време, то је случај за шведску полицију. Ми смо интервјуисали шведске инспекторе у филму и сазнали смо да је само у Стокхолму било најмање 100 оваквих случајева, можда нису лежали четири године, него неколико недеља или годину дана и дуже. Али чињеница је да он није једини - рекао је Феган.
Откуд толико усамљених људи у Шведској као једној од најсрећнијих земаља на свету према УН?
- То је веома тешко егзистенцијално питање, срећа се можда базира на томе да имамо добар систем државе благостања, који и даље функционише, систем социјалне заштите је и даље бољи него у многим другим земљама. С друге стране, организовали смо живот тако да у њему нема много социјалне интеракције са грађанима с којима живите у једном граду. Овај филм покренуо је и отворио питања међу многим људима, како комуницирамо са нашим комшијама. За Швеђане је уобичајено да не знају своје комшије, не разговарају са њима, можда га поздраве са добар дан, а можда и не. Тако да је ова прича покренула питање како данас живимо, нарочито пошто је прво емитовање филма било за време пандемије коронавируса, а то је било време кад смо се сви питали о егзистенцији, самоћи, како да бринемо о старијим људима. Тако да се за столом одједном нашло питање усамљености и начина живота - каже он.
А да ли је смрт Бранислава Тешановића изазвала неке промене у Шведској?
- Расправљало се о томе да ли треба увести министарство за усамљеност, које постоји у Уједињеном краљевству, а можда и у још неким земљама. Не знам шта би тачно министар могао да уради кад је реч о овом проблему, али можда би неко требало да се тиме позабави, јер постоје ствари у систему које могу да се реорганизују. Знам да се расправљало о здравственом систему у Шведској, са којим много старијих људи јесте у контакту како би добили нове рецепте за лекове или да нешто провере, па је било дискусије да неко постави црвену заставу ако му треба помоћ и да неко аутоматски посети ту особу и види шта јој треба. Можда је ове требало раније успоставити, али мислим да то не би решило проблем усамљености -закључује новинар.
