Знаш, мој тата каже да су се када је он био мали, сви људи поздрављали тако што су стискали једни другима руке, грлили се обема рукама и љубили по три пута у образ, а ишли су и на утакмице које су гледали уживо на стадионима, помало теоријазавереничким тоном је Н. причао свом другу М. док су навлачили рукавице и тражили слободан бели круг на новосадском Штранду како би га прво напрскали дезинфекционим средством, а затим сели да кроз огромно заштитно стакло-екран посматрају плажу, Дунав и виртуелне бродове јер је због загађености пловидба реком забрањена већ деценијама…
Можда такве изласке и излете својим потомцима нико у овом тренутку не жели, али изгледа да транзиција у постпандемијско друштво која је тек почела, управо тамо води.
Линије и упозорења су постављени свуда, од продавница до институција, са свих екрана и звучника се понављају поруке “држање дистанце је обавезно”, “мислите на своје најближе тако што им нећете прилазити” и слично.
Међутим, та новина у нашим животима се још увек није “примила” као заштитне маске које су већ постале нормална ствар и ових дана у редовима који су сада такође редовна појава, најчешће се виде људи са уредно навученим или спремним маскама, али прописане дистанце углавном нема па и даље традиционално (са или без маске) дишемо једни другима у врат.
Међутим, да је неко само месец дана пре избијања пандемије спровео анкету са питањем “да ли бисте носили медицинску заштитну маску због опасности од заразе ?”, позитивних одговора би сигурно било врло мало, док данас има врло мало оних који је нису ниједном ставили откад траје криза.
Тако се сада још увек чудимо белим круговима исцртаним по Штранду, линијама које одређују дистанцу у маркетима, испред шалтера, банака па чак и по улицама и парковима, али уз толико инсистирање на “безбедној удаљености” вероватно ће и она постати прихваћена као и маске. Питање је само колико ће требати времена да ова мера заживи на овом нашем простору, препознатљивом по прилично “страсном” поздрављању кроз свето тројство руковања, грљења и љубљења.
Након неког времена М. је одлучио да и он свом другу Н. повери једну тајну: Мени је брат пустио снимак из 2019. године када је ту преко на старој тврђави био неки фестивал “Егзит”. Ееееј, знаш ти колико је тамо било људи и шта су радили тамо целу ноћ, мораћу ти то једном показати...
Нико Перковић
