Мирослав Медурић - Чика, то најбоље зна, хиљаду пута је својим очима гледао неверицу у очима оних који су чули за његов пад из авиона са 2.212 метара из 1972. године.
Причу о овом несвакидашњем догађају, Мирослав је испричао једном од великана Радио телевизије Војводина, Бори Отићу, чија емисија „5казање“ се увек гледа без даха, јер, Борини саговорници, попут "Чике", обични, мали људи великих прича имају шта да кажу.
Тврди да је једини преживео од шест војника
"Ретко ко то зна. Ја сам испао из авиона са 2.212 метара. Нисам само ја био, било је нас шест, ја сам једини који је остао жив. Ми ушли у авион, а оно унутра, као у кланици. Тамо где свиње иду, оне куке, ту стоји цев. Ми стојимо, покачени за те куке, и за ту штанглу и стојимо. Ту су врата, и ту стоји нека лопта, нисам знао јел гвоздена ил шта, не знам и она је закачена за првог (човека у реду). Ту има нека штранкица, бројиш до 10 и вучеш је. После смо тек чули шта је то. Јер, ти кад испаднеш, теби аутоматски се отвара падобран. А ово је ако се не отвара, да је повучеш, ал немам ти ја појма.", започео је Мирослав своју причу.
Како је испричао Бори, у реду је био четврти. Да нешто није у реду, закључио је чим су искочили из авиона.
"Када су се врата отворила, ми нисмо могли да се надишемо. Ја сам био четврти, знам само да је неко гурно ногом ту лоптетину, и ми смо тако поиспадали напоље, једно преко другог, батргали смо се. Не видим ја ништа, небо доле, небо горе. Мислим се, ваљда ће се падобран отворити кад уђем у ваздушни простор. Вучем ја, бројим ја до десет. Пролазимо ми облаке, видим ја, један овамо, један онамо. Шта сад... Одно ђаво шалу. Пливај, макљам рукама и ногама.", прича Мирослав у даху.
У тренутку када је видео да се јасно види црква, схватио је да се све брже приближава тлу, а да му се падобран не отвара. У том тренутку, срећа га је погледала. Ваздушна струја га је понела ка боровој шуми.
"Одједаред, видео сам само да је црква оволицка, амо код сунчане долине. Боже, нећу ваљда пасти на цркву, помислио сам. И брате, ја летим, као у филму, као Супермен. Обилазим оне што су пре мене пали. А све време вучем, неће да се отвори, па бог. Ја сам ушао у неку ваздушну струју, где ме је она понела у борове, у шуму. Ови други су падали. Како су мени после објаснили, они где су испали, ту су пали. Био је снег дубок два метра и двадесет центиметара. Кад сам ја ушао у ту струју, видим ја, почео сам да идем ка боровима, само да се дочепам њих, да се хватам. Ваљда ћу се зауставити, мислио сам.", рекао је.
Разлог неверице можда се крије у томе што до дана данашњег није обелодањена прича о шесторици војника ЈНА који су искочили из авиона, и уместо да се безбедно спусте на обронке Копаоника, завршили су као мрље на снегу и камењу. Сви сем Мирослава, који је само захваљујући струјању ваздуха, завршио у боровој шуми. Изубијан, изгребан, сломљене ноге, али жив.
Пао на гране густе борове шуме
Густа борова шума, спасила му је живот. За дрво се држао падајући наниже што је чвршће могао, свестан да му је то једини спас од сигурне смрти.
"Кад сам се дохватио првог бора, хватао сам се само тако. Све су ми се иглице позабадали у лице, И ту је била грана, и она ми поломи ногу, искриви ме. Не знаш шта је горе, овде снег два метра дебео, овде поток и камење. Кад сам ја устао, мени десна нога клампће. Око мене крв, разбио сам нос. Било је то 1972. године." присетио се Мирослав свог пада, током гостовања у Бориној емисији пре више од једне деценије.
У тренутку када је мислио да је спасен и да је агонија прошла, нови хорор филм је кренуо да се одвија. Наиме, након што су по њега стигла амбулантна кола, догодила се хаварија и нашао се смештен на носилима на путу. У том тренутку, могло је да дође до још веће трагедије.
"Нисам погинуо кад сам летео, сад ћеш видети друго зло,. Ја везан, на носилима у комбију, све стегнуто. Само што смо изашли, пуче предња гума од комбија. Траже они нешто, траже, не знам, шта траже, И одједном они мене, "ајд напоље на носилима. Сад, ја везан напољу, на путу, а ту кривина. А ту нека рупетина. Мислим да је био Ибар испод, не знам која река. Реко знам да пливам, ако се скрљам доле, како ћу пливати. Гледам ја, не знам шта они траже. Кад видим иде камиончина. Реко, нисам погинуо у авиону, сад ћу погинути на путу. Не знам да л да се преврћем у провалију, машем рукама ко луд, само да ме види возач. На срећу, човек стао на време. ", каже он кроз смех.
Молио докторе да му не одсеку ногу
Како се касније испоставило, разлог због чега су га избацили напоље и оно за чим су трагали, био је резервни точак. Када је сазнао о чему се ради, открио је возачима амбулантних кола, да се он крије иза седишта возача, прекривен кожом. Тада су могли да наставе пут даље, до Београда и ВМА где су му доктори спаслили ногу.
Људи који су преживели иако им се није отворио падобран
Иако је Мирослав Медурић дигао руке од тога да људе убеђује одакле му повреде на нози и како је умало погинуо на одслужењу војног рока, заправо је преживљавање у случајевима када се падобран не отвори могуће и дешавало се раније и са већих висина од 2000 метара. У скоро свим случајевима у питању су људи који су, као у Мирослављевој причи пали на нешто што им је у задњем тренутку ублажило пад.
Војник у Другом Светском рату преживео је пад из борбеног авиона тако што је пао кроз куполу железничке станице у Француској. Војник Алан Мекги је имао преко 28 шрапнела од митраљеза противничког авиона, а уз то и поломљене кости, озбиљна оштећења носа, ока, плућног крила и скоро потпуно одстрањену десну руку али преживео је.
Војник Стивен Алкемед такође је преживео ваздушни окршај у Другом светском рату иако му је падобран запаљен током борбе. Док је летелица горела он је изабрао да искочи из ње, бирајући смрт од удара уместо смрти у пламену. Пао је на борова стабла и успео да преживи и то а и испитивања Гестапоа која су уследила. Ни они му нису веровали, али војник је успео да преживи и крај рата и врати се својој породици.
И наравно, ту је Весна Вуловић. Српска стјуардеса је носилац Гинисовог рекорда за пад са највеће висине, она је преживела пад након што је бомба експлодирала у авиону ЈАТ-а.
"Дођемо ми у Београд, имао сам тад 19 година. Улази сестра, кажем ја, гурај ме напоље, умрећу овде. Кажем ја њој ко сам, да сам са Копаоника дошао, и она ми каже, ми те тражимо. Одатле су ме одгурали у операциону салу. Све сам гледао. Нису могли да ми ставе маску, био сам сав одеран по лицу. Било је јако страшно. Кад су они то просекли, повезали оно све, само сам казао доктору: "Докторе, само ми немој ногу одсећи, склопи је како знаш. Ја ћу корачати, само немој". Овде имам две плоче. ", открио је он.
Да му људи не верују, али да је њему савест мирна, те и да има доказе за то, испричао је у једној другој емисији. Наиме, Мирослав је дуги низ година био председник Туријске кобасицијаде, па је једном приликом, сем о кобасицама, продиванио и о паду. Том приликом, истакао је имена професора Папа и Јанкуловског, који су му те 1972. године, операцијом спасили ногу.
"Сви мисле да ја лажем. Нико није гледао код Боре отпусну листу, она је цела истина. На Копаонику има слика моја, у војној згради, нас шест које нас је мајор натерао да скочимо, ја сам једини живи сведок. Слика и на њој пише "Живи сведок 2.212 метара. Немам жељу да одем тамо, кад видим скијаше, није ми добро. Није ми добро, падобранце и кад видим.", рекао је он на крају.
Иако је његова прича позната свима у крају, многи му дан данас не верују.
(Блиц.рс)
