Живи са сином који је остао без посла. Прима новчану социјалну помоћ, коју он списка на алкохол, а кад га попије испред продавнице, врати се кући и почне да се иживљава јер га није дочекао зготовљен оброк – каже мр Надежда Сатарић, председница УГ „Снага пријатељства – Амити”, препричавајући само један од примера насиља према старијима, који се најчешће догађа у породици. Како додаје, у готово 50 одсто случајева починиоци су њихова деца, а у 25 одсто партнери, супружници или унуци. Само ове године, напомиње, од 27 убијених жена, девет је било старије од 65, а пет од 74 године.
Док млађе жене јасно разликују бол и патњу изазвану насиљем, старија популација са традиционалним схватањима у погледу полних улога, нарочито она од 75 до 90 година, потпуно је другачија и трпеће га 40 и више година. Један-два шамара неће доживети као атак који нарушава њихово достојанство јер углавном препознају само најтеже облике физичког насиља, истиче Сатарићева, додајући како су посебно рањиве мање образоване особе из сеоских средина, нарочито ако имају измењене когнитивне функције.
Како каже, већина њих, ипак, ћути о томе из осећаја срамоте, кривице, изгубљености, страха да ће ситуација сутра бити још гора и сумње у то да ће им ико поверовати. Тек незнатан проценат пријавиће насиље институцијама система, али већ на следећем кораку највећи број одустаће од даљег процесуирања. Јер шта учинити када је насилник уједно и неформални неговатељ, пита се саговорница.
– Да га изместимо, дамо му меру привременог приласка? Ко ће јој донети чашу воде, заменити јој пелену, нахранити је? Како се борити са недостатком стручњака и сервиса за подршку жртви? – наводи само неке од проблема.
Осим брзих правних процедура и мотивације жртава да истрају у процесу, неопходно је, истиче, да професионалци – социјални радници, полиција, правници, лекари – не буду под утицајем предубеђења у вези са годинама, психичким способностима, памћењем и доношењем одлука.
– Свакој жртви морамо веровати и бити стрпљиви, али и бити увек свесни њених стратегија оправдавања насилника. Од ње ћете чути „скотрљала сам се низ степенице, опекла сам се на шпорет”, а и те како је испребијана. Због тога је важно увођење форензике у случајевима насиља над старијима. Неопходно је и донети протоколе за превенирање насиља према старијима, те увести инструменте за организовани скрининг у домовима здравља, где ће њихов изабрани лекар кроз кратку анкету проверити има ли забрињавајућих елемената – предлаже саговорница.
Битно је такође, додаје, едуковати старије о њиховим правима, подстицати их да праве личне стратегије одбране, да се умрежавају и укључе у разна удружења, јер ће тако имати с ким да поделе своје проблеме.
С. Милачић
