Указују и да насиље у породици најчешће је између супружника, или ескалира из конфликта између родитеља и деце, али не постоји сигуран и само један профил насилника или жртве.
Гости емисије "Закон 1 на 1"на ТВ Танјуг, заменик Првог основног јавног тужиоца Данијела Јокановић и психолог Градског центра за социјални рад Београда Смиља Игић, детаљно су говориле како у Србији функционише Закон о спречавању насиља у породици, пре свега како је примењен у пракси од почетка примене 1. јуна 2017. године.
Игић је том приликом указала да не постоји један сигуран психолошки профил особе која трпи насиље или која га чини.
"Било би много лакше нама који се бавимо заустављањем насиља, када би то био случај. Међутим, једино што је заједничко мушкарцима који чине насиље јесте да су мушкарци и да чине насиље" истакла је Игић.
Према њеним речима, насиље је ''слепо" и жртва може да буде свако без обзира да ли је високо образована особа, радник или радница у фабрици, интелектуалка, домаћица.
У пракси су међутим чешће жртве насиља жене, деца и стара лица, а такође припадници маргинализованих група, напоменула је психолог.
Иако, како је рекла, може да звучи изоловано када стручнајци причају на тему психолошког, фижичког или еконоског насиља, сви ови облици су често повезани, баш као и што су неретко у једном чину насиља жртве и жена и дете те жене.
Са друге стране Јокановић указала да насиље могу, а по закону и морају сви да пријаве насиље, напомињући да пријава може да буде анонимна.
Довољно је, како каже, да пролазник само пријави полицији да се на неком месту у одређено време дешава нека ризична ситуација која прети да ће ескалирати у насиље, чак и када жртва жели то да прећути.
"Жртва из једног предмета који сам ја водила имала је поломљену вилицу и нос и није хтела да пријави насиље које је претрпела од супруга у поступку развода, већ је лекар на прегледу приметио отисак од прстију на врату и пријавио случај полицији" рекла је тужилац.
Игић је указала да нови Закон о спречавању насиља у породици предвиђа интензивну сарадњу полиције, центра за социјални рад и тужилаштва, те да жене сада имају могућност да на више места буду саслушане од стране обучених инспекторки у полицијској станици или тужитељки.
Такође, како је истакла, поменуте институције жртвама сачињавају безбедносни план, што значи, како каже психолог, да жртва увек са собом у новчанику има 1.000 динара, телефон и адресу Сигурне куће или да, на пример, са блиском другарицом или комшиницом има неку "сигурносну реч" у случају ескалације насиља.
Јокановић је навела да је у пракси имала ситуације у којима након пријаве могућег насилника, он постане још више изнервиран и изиритиран, али и ситуација да се примири након реакције институција.
"Може да се деси да га жена након пријаве још више иритира и он сву негативну енергију, незадовољство и личну фрустрацију искључиво фокусира на своју жртву", навела је тужилац указујући да није увек и под обавезно жена жртва, а мушкарац могући учинилац или насилник, мада је у већини случајева и даље тако.
У другим ситуацијама, пошто жртва пријави насиље и добије подршку институција, она се у ходу оснажи и осети да није сама.
"Тада добија извесну дозу храбрости, па у поступку до краја. У тим случајевима не долазимо у ситуацију да жртва користи својство привилеговаог сведока, па да у току поступка одустане од сведочења и да на крају буде обустављен поступак", указала је тужилац.
