Од оних сам типова што не воле да траже. Некако ми је увек непријатно. Једно од објашњења је да не ценим себе довољно, па ми је зато тешко да тражим нешто за себе. Можда. Показало се много пута да иако мислим о себи једно, у подсвести се крију сасвим другачији ставови који извирују с ове стране стварности у тренуцима када их најмање очекујем. Излете у неким стресним стањима, у животним неприликама и незгодама и често их учине их још незгоднијим. Тада искрсну слабости за које нисам ни свесна да их имам. Колико год се неправедно чинило, сада схватам да једино у неким ванредним ситуацијама имам прилику да себе боље упознам, да увидим како реагујем и да се запитам зашто тако реагујем. Онда могу и да се позабавим тиме да потражим узроке зашто тако реагујем и да у свом понашању нешто променим. У следећој сличној ситуацији примећујем да другачије реагујем и то ме силно обрадује. Имам осећај да напредујем. Научила сам да будем захвална и на незгодним ситуацијама. Оне подстичу на развој. Како сам напредовала кроз живот, чинило ми се да јачам све више и радовала сам се унапред што ће најзад вероватно сванути и тај дан кад ћу моћи за себе да тражим оно што сматрам да ми припада. Али, што сам више себе упознавала, што сам била сигурнија у себе и своје могућности, квалитете и заслуге, све сам више схватала да оно што ми је потребно у животу, ни не треба да тражим. Довољно је да свесно и јасно одлучим шта је то што желим и да онда допустим да ми се то догоди. Не, не догађа се сваки пут оно што сам замислила, али сам научила да се не љутим на живот зато што ми не испуњава све жеље. После неког времена постало ми је јасно да се догоди баш оно што је за мене у том тренутку најбоље. И то не само за мене. Увек је ту укључено више људи, испреплетане су разне ситуације, и покаже се да је из неког разлога нешто било добро баш тако како се десило. Важно је да напоменем, да без обзира на то што препуштам животу да ми дарује оно што ми је потребно, ипак сам ја тај одлучујући фактор за све што ми се догађа. Преузела сам одговорност над својим мислима и барем неколико пута на дан, сетим се да се запитам о чему размишљам, како дишем и како се осећам и да ли сам захвална на тренутку у којем сам. Ово са дисањем се испоставило као најважнији подсетник. Удесила сам да ме телефон подсећа на то на сваких пар сати. Тако сада у гомили несвесних мисли које ми се непрестано врзмају у глави имам и покоју свесну, ону што са намером бира како желим да се осећам те се у складу са тим и понашам. Зато сада када сам довољно снажна да могу, ја ретко кад нешто тражим, а добијам све више и више. Само се усредсредим на оно што желим, предузмем кораке које осећам да је потребно да предузмем, то су у главном они који ме чине срећном, радујем се позитивном исходу за себе, али и за све око себе, и допуштам да ми се ствари десе. Препуштам се. Предајем се животу. И долазе разни тренуци: у оним лепим уживам, а у оним мање лепим пливам најбоље што знам, и учим како да и у таквима, следећи пут уживам.
Нина Мартиновић Армбрустер
