Навек уз леви зид иза врата јер тамо где је прозор нема места за ту дрвену грдосију, а код другог, паралелног зида је кревет и наслагане дуње. Плашила је малу децу, која су је, ипак, касније заволела. Јер, у шифоњеру је било свега врло занимљивог а, богме и важног.
Шифоњер је, по правилу, двокрилни. Трокрилни служи само за опис разбацанка да се дочара колико је широк. Лева страна је празна, пардон без преграда, а иначе је претрпана стајаћим ’аљинама, онима мушким за сватове и са’ране и само покојим женским капутом. На десној су полице, исто претрпане тзв. „материјалом”. Узгред, нема глупљег израза за тканине од „материјала” осим можда код Американаца који за исте кажу „фабрик”, откако су почеле да их производе фабрике, а не људи за разбојем. Лично сам уверен да се шифоњер зове тако баш по једном материјалу, шифону, тканини за постељине, нешто као конофас, паргар и остала српска платна. Шифон је јефтинији па зато и чешћи од сатена и дамаста, који је из истог места (претпостављам) као и сабља димискија, из Дамаска, где се сад ништа не прави већ само руши.
Елем, шифоњер је био место за те фине конце, укључујући и фулове с друкерајом у доба кад се везло и шлингало за штафир. Нисам из фамилије која је могла да тера моду нити имала превише ироша, али сам при ретком отварању шифоњера научио много имена за платна, штофове и остале сомоте, пардон плиш и велвет. Откако су перлон и орлон освојили свет, а нарочито откако је и старо и младо набацило перје од тексаса, званог и деним, за друге материјале се ни не чује. А знам да су неки имали и целе трубе камгарна, оног за тегетска одела, па мохера и камилхара, а о цицу, штруксу и цајгу, да не говоримо. Могли су се у шифоњеру наћи и шантунг, органдин, атлас, кадифа, маркизет… ако је кућа била баш богата. Тамо је држан и комплетан цугехер, све с поставом од свиле, цвишном и ситом од коњског репа, чак за два пара одела! И црни клот за гаће свих дужина.
Нису у шифоњеру биле само ткане, већ и фино штампане ствари. Новци. Али само они велики. Мали су држани у чикмежету, у другој соби, чак и у кујни, а шифоњер нема чикмеже. Тамо се новци, у коверти или листу новина, сакрију међу сложена платна, а на другој полици, с десне стране. Да их је тешко наћи. Не испод финих ствари као што је, рецимо делин („Кад повежем делинску мараму / мора пући срце у дерану“, каже једна песма) већ испод обичних, неугледних материјала, оног платна за јастучнице и перине, рецимо. Ако ђенге сакријеш међу свилу, могу лопови да добију неку асоцијацију, мада и их перине могу подсетити на сламарице. Зато и није добро имати новаца, навек се секираш.
Шифоњер је згодан и да се сакријеш у њега. Увек се сетим оне Фокнерове приче у којој је унука у гостима нешто питала бабу око шифоњера, а ова се лупила по челу и наредила јој да га брзо отвори, јербо је она већ била у инвалидским колицима. Онда је испао костур и настала пословица „скелет из ормара”. Лала има сличну. Ону кад је затекао Сосу без аљине а вадила се да нема ништа лепо да обуче па јој показивао да у шифоњеру виси „она плава, па она шарена на ћурке, па резеда… а бројање завршио уљудним поздравом: „О, добро вече комшија!”
Има и паорска пећ која се зове „шифоњер” јер је четвртаста и нема на врху ши(ј)ицу.
Павле Малешев
