Све су, у ствари, једнако (не)обучене, а једину разлику чине саме гиљајке, односно „идеје”, саме ноге, јер се једино по њима и препознају. Но, мора се признати да ту има врло успелих модела.
Некада, пак, знало се шта се носи и у којим приликама. Остала су нам сведочанства у пословицама и песмама. Зато се зна да је тегет одело увек у моди, те да су сеферини (иначе један одсто слабији од наполеондора) били такође цењена „одећа”, нарочито ако је удавача носила у мираз чак 40 тих звечки, што се заиста и дешавало. Ђувегије су морале да шију тегетска одела, о чему сведочи она прича о једном тутумавку што је у сопственим сватовима само ћутао, па када су га натерали да нешто каже, важно саопштио: Изеш тегет, све се ’вата!, успут чистећи перут с леве крагне.
Ватало се све и на тегет сукње, макар биле и тергалке, али су биле обавезне, нарочито са белом блузом. Верује се да су биле неодољиве, иако једна бећаруша пева и даје другачији рецепт: Кад повежем делинску мараму / мора пући срце у дерану! Како и не би пукло, када је та марама била здраво скупа, мекана и фина, нацифрана ружама и зеленим листићима, као што је и ред јер реч делин долази од латинског – цртати, сликати. (То нема везе с урбаном легендом да се у Војводини и за фруштуком говорило латински).
О томе шта се носи и шта се обавезно носи, бринуле су се све удаваче, а одговор давале машамоде, модисткиње, код којих се могла наручити цела венчаница све с дугачким шлајером и разним ситним андромољама. Такође врло важни детаљи. Чувена је адвертајзинг реченица тих машамода. Док удавача проба нову ’аљину пред огледалом, „мадам” би убедљиво рекла. Баш вам лепо стоји! Отвара у струку и чини ногу малом! Таквој тврдњи нико није могао одолети, хаљина је спакирана, макар се сумњало на искреност машамоде и стрепело од Бáбиног богарања кад чује шта то све кошта. Тад би сиротица само ћутала, а сад би рекла: Дај, ћале, о’лади! Па то је све у циљу одрживог развоја мог удавачког капацитета. Што је исто толико јасно као и оно о отварању у струку.
Нису само даме полагале на модерно перје. Сваки ђувегија који је хтео макар да личи на ироша, да буде леп као уписан, или бар зглавно обучен, морао је да носи ирошки шешир, те да повремено мења модел чизама јер су се некада носиле оне с равним сарама, а некада оне с борама. Знало се и како треба штуцовати бркове, којом помадом их мазати и колико високо увртати. Опет, све с мером, да не личиш на фићфирића већ на озбиљну прилику. Мада, то се знало и без спољних обележја. По дебљини момковог шлајпика, шарајтова, односно по његовим ајгирима, серсанима, чезама. Најкраће, по броју Бáбиних ланаца, кудељара, цигљана и других „модних додатака” у виду „куће на лакат”, рецимо.
Дакле, знало се ко је прилика и коме, али, ипак, дешавало да се нека миражyика загледа у слепца“. И обратно. Онда се нису чекале проводаyије и јесен. Лепо вели бећарац: “Што ће бити јесенас / нека буде вечерас!” А можда се и пре филма прочуло шта је најбоље „обући” за спавање, само што није као код Мерилинке кап „шанела 5”, већ - куповни сапун.
Павле Малешев
