Кифле ни случајно нису баш као млад месец. Легенда каже да се нова врста печеног киселог теста, савијеног у полумесец, појавила дан после истеривања Турака из Будима 1686. Пекари су тако хтели да прославе слободу, власти су им дозволиле да нови хлеб буде скупљи од обичног и тако је кифла почела освајање света, а Турци наставили повлачење из Паноније.
Сличан потез су пекари извели и у Бечу, нешто раније, 1683. Тада су испекли пециво у облику прстена, али мало искривљеног, те га поклонили пољском краљу Јану Собјецком, тада најславнијем госту аустријске престонице, који је предводио јуриш којим је град ослобођен вишемесечне опсаде турске ордије. Пециво је требало да личи на узенгију и буде знак захвалности чувеној пољској коњици. Истина, такав колач је већ постојао, био је традиционалан на јеврејској трпези, правио се од теста, накратко држаног у врелој води пре печења (због хрскавости). Био је то чувени багел, који ће касније освојити Канаду и САД.
Кифла је, пак, била нешто сасвим оригинално.У Аустрији је добила име кипферл, на Балкану је сви (осим Турака) зову кифла, али је код Чеха рохлик, код Словака рожок, а код Пољака рогал, ваљда због тога што личи и на рог. Има тумачења да је оригинално мађарско име везано за узвик „кифеле” који на том језику значи – марш напоље!
Кифла долази, односно припрема се, у баш импресивном низу варијанти. Може да буде сланкаста подлога за пиво и тада се прска воденим раствором соли, па још и поспе кимом или сусамом, може да буде сита и доста дебела, а служи се и као слатки колач, тачније колачић, па се тако и зове – кифлица. Кифлице с орасима, када ситно сечено језгро тог коштуничавог воћа малтене надмашује количину теста, онда кифлице с пекмезом, па с маком, циметом, рогачом…
Ипак, најчувеније су кифлице са салом. Тада се у тесто умеси и свеже свињско сало, добро очишћено од оп(о)не тупом страном ножа и претворено у неку врсту путера. Тесто ни не мора да се савија у кифласти облик, већ може само да се преклопи са сва четири ћошка, као неко писмо, у чијој је средини пекмез (најбоље од шљива, а може и од кајсија). Када се ти „салчићи”, како им тепају редуше, испеку, тесто се разлиста и створи неколико слојева хрскавог колача. Обично се кифле са салом, што се негде називају и „шеширићи”, праве у доба забијачки, свињокоља, када има свежег сала. Чувене су и бунар кифле, чије је тесто држано у хладној води (као из бунара) док не ускисне. Такве кифле имају баш посебан укус звани „не знаш шта је доста”.
У ствари, све кифле су изванредно пециво и омиљена закуска, па и доручак ђака, чиновника, свих који воле лаку храну. Било је времена када су пекари слали своје помоћнике да разносе свеже, мирисаве кифле у плитким плетеним корпама по чекаоницама железничких станица, школама, болницама, стадионима… Ако се повећа кифла расече удуж, намаже путером и нафилује кришкама саламе или шункице, ето моћне ужине, па чак и вечере. Кифла је ушла и у фудбалску терминологију. Тако се, наиме, зове ударац из приличне даљине који параболом у једну страну обилази живи зид и тресе мрежу иза голманових леђа.
Павле Малешев
