Истраживање је радила психолог Јасмина Лековић из центра „Живот није игра” за превенцију и одвикавање од патолошког коцкања, која свакодневно ради с младима који имају овај облик зависности. „Долазе ми клијенти и причају да су почели с клађењем са осам, десет, дванаест година. Нисам могла да верујем да је то могуће и дошла сам на идеју да урадим истраживање и сазнам каква је ситуција у школама. Истраживање се поклопило с праксом, испоставило се да је више од 51 посто испитаника имало прва искуства с кладионицом између 10 и 14 година, на нивоу целог узорка”, открива нам Јасмина Лековић с којом разговарамо о све распрострањенијем проблему међу младима који почиње као забава и игра, а завршава као патолошки проблем.
Ваше истраживање показује да млади често започињу коцкање са својим родитељима, и то кроз игре на срећу које делују потпуно безазлено?
- Истраживање је показало да се свако пето дете млађе од 10 година први пут сусрело с игром на срећу уз помоћ својих родитеља. И то је најчешће била игра Лото, мада је било и оних који су имали искуство с кладионицом, односно клађењем, апаратима, рулетом. Најпопуларнија игра међу целокупном испитаном популацијом је кладионица, затим следе греб-греб, Лото, Бинго, рулет, апарати, карте (покер, блек џек) и томбола. Више од 2/3 анкетираних ученика је изјавило да се кладионице и казина налазе близу школе те им је самим тим олакшано да се упусте у коцкање.
Како родитељи да процене када је зависност од коцкања узела маха код њихових малишана? Који су то знаци да је време да вам се обрате за стручну помоћ?
Прво могу да примете да им је дете нерасположено, забринуто, одсутно, да их избегава, да се затвара у собу, неће с њима да разговара. Могу да га питају шта није у реду али углавном ће слагати, рецимо, да се посвађао с неким, неће признати док не дође у ћорсокак и не зна како да врати новац. Тек тада се обрате родитељима или их неко позове да им јави. Зато је важно да се родитељи јаве чим примете да недостаје неки новац из куће, да је продат златан накит, телефон, лаптоп, или нека машина, алат, да је нешто нестало или је заложено. Деца у основној школи знају да узму породичну уштеђевину, по две-три хиљаде евра и потроше на рулету. То је први знак када родитељ треба да реагује, а не да налази оправдања типа младост-лудост, погрешило је дете и неће више. Највећа је грешка када траже да дете обећа да се неће више коцкати јер оно то учини само да би смирило ствар. Родитељи су јако наивни и то сам научила радећи овај посао. Мисле да је решен проблем ако врате дуг, међутим, коцкање се наставља. Питање је времена када ће поново нестати неки новац из куће или када ће сазнати за неки нови дуг. Дакле, прво нестаје новац из куће, онда продају предмете из куће, а касније почињу да се задужују код зеленаша, чак и основношколци.
Чак 26 одсто ваших испитаника коцка патолошки или проблематично. А што је још страшније, 31 проценат тих ученика је починио кривично дело како би наставио са коцкањем. Која су то кривична дела?
- Да се разумемо и крађа од родитеља, а тако почињу, је кривично дело. Увек има оних који не презају да почине кривично дело, и то веома озбиљно, крађе, обијања трафике, али и продаја дроге, у основној и средњој школи. То обично раде кад се задуже зеленашима. Проблем је што сад има и малолетника од 17 година који зеленаше. Људи који имају новац дају тим малолетницима да клинцима позајмљују новац. Кад они једном уђу у кладионицу тамо се нађу и они који позајмљују новац и они који им нуде да продају дрогу или да је превезу од тачке А до тачке Б и добиће, рецимо, 1.000 евра. То им делује као брза зарада и решење, међутим, углавном падну већ први или други пут и полиција их ухапси. Није то правило и нико њих не тера да то прихвате али се дешава да им се то нуди.
Коме конкретно родитељи могу да се обрате за помоћ?
- Морају се јавити психолозима и психијатрима који се баве болестима зависности јер ово је врло специфично. Не вреди да иду код класичног психолога јер они немају искуства с тим и неће моћи да помогну. Ја сам се специјализовала баш за коцку, радим са зависницима преко 12 година и знам све о њиховом начину размишљања и на шта су све спремни. Знам све трикове, наслушала сам се свега.
С татом на клађење
Психолог Јасмина Лековић сматра да је најбоља превенција да се уопште не почиње с коцкањем јер се никада не зна ко ће постати зависник. „Они почињу с родитељима врло безазлено да играју Лото, а потом заједно попуне неки тикет и пошаљу децу у кладионицу да уплате тај тикет. Та деца не би смела ни да улазе у кладионицу јер је малолетницима испод 18 година, забрањен улазак и боравак у објектима на срећу, као и играње. Ипак их родитељи тамо шаљу, углавном очеви да попуне спортску прогнозу па уплате неких 50 или 100 динара, ситан износ, али тако се почиње. Нико не уложи одмах сто евра, него сто динара. И онда отац, рецимо, игра рекреативно и тако читав живот али његов син временом постаје зависник и хоће да повећа улог и то постаје проблем”, каже Јасмина Лековић саветујући родитеље да контролишу децу и пазе где проводе време и с ким се друже јер често дају превише слободе и поверења деци, те да би најбоље било да их усмеравају на неке хобије, тренинге, учење језика како не би имали слободног времена које ће провести у кладионици.
Како изгледа терапија, да ли су и родитељи укључени у њу?
- То је породична терапија. На први разговор морају доћи родитељи. И то дете ће пристати да дође ако зна да је направило проблем. Морају се поставити правила и то је углавном везано за новац. Могу да имају код себе само ограничену количину новца јер је он за коцкаре стимуланс. Они немају меру у трошењу нити осећај за вредност новца. Родитељи морају да контролишу колико новца ће им дати и на шта тачно троше, до последњег динара. Рецимо, могу да потроше новац од ужине на коцкање па је боље да понесу сендвич.
Због онлајн коцкања уводим родитељски надзор преко телефона и дете не може да посети ниједан сајт док родитељ то не одобри. Не може ни апликацију да скине без одобрења. Рецимо, деца краду ЈМБГ родитеља како би се коцкали. Они немају рачун да би могао да им се уплати добитак, а да би подигли новац, морају да покажу личну карту. Међутим, сад су у кладионицама увели да им не треба лична карта него само дођу и подигну паре.
Прати се и кретање детета, његова локација. То не радимо само с децом него и с онима који имају 35. Имам момка од 33 године који има породицу и уз његово одобрење супруга прати његову локацију. Она је преузела картице, новац, све, и он се не буни јер је схватио да је то једини начин и да не може другачије.
Колико дуго траје лечење и који је проценат успешности?
Углавном се каже за болести зависности да је то залечење јер они морају у потпуности да прекину да се коцкају, не могу да нађу меру, код њих је све или ништа. Ја не верујем, нити бих могла да кажем неком родитељу или супрузи после неког времена, да клијент може сад да игра само рекреативно. Деси се да они направе рецидив након неколико месеци или годину дана и то почну наситно али врло брзо прерасте у велике улоге. Морају у потпуности да престану да се коцкају. Праћење је потребно барем три године. Неки ми кажу: „Боље да долазим код тебе цео живот једном недељно или месечно, него да се поново коцкам. Битно је да имају с ким да разговарају јер ако дође до неких криза онда се одмах врате коцкању.
Ако постоји добра воља, ако желе да се одвикну, ако постоји континуитет у раду, дакле долазе редовно, и поштују правила, ми решавамо проблем.
Снежана Милановић
