Јединственост ове речи огледа се у томе што за њу данас не постоји замена, већ се само њом означава митолошко биће кога смо се плашили као деца, а данас је главни јунак бројних романа, филмова, серија, али и ликовних приказа.
Вампир је једина реч из српског језика која је општеприхваћена у свим светским језицима.
На енглеском језику "vampire", француском "vampire", италијанском "vampiro", шпански "vampiro", турски "вампир", немачки "вампир", дански "vampyr", пољски "wampir" итд.
Словенска митологија обилује бићима која као да су изашла из најгоре ноћне море. Нека од тих створења постала су интернационално популарна и завршила у многобројним романима и филмовима.
Готово да нема човека са територије наше земље који не зна да је једна реч из српског језика ушла у све остале светске језике.
Јединственост ове речи огледа се у томе што за њу данас не постоји замена, већ се само њом означава митолошко биће кога смо се плашили као деца, а данас је главни јунак бројних романа, филмова, серија, али и ликовних приказа.
Међутим, у вампире нису веровали само Срби. Ово демонско биће је у разним облицима и под разним именима познато код свих словенских народа, а посебно оних која живе на Балкану и у Украјини.
Називају се многим именима попут стригоји, лампири, лапири, једогоње, вједогоње, упири. Из овог последњег назива је и изведен српски назив "вампир".
Неке верзије прича о вампирима постоје још од памтивека. Постоји много различитих прича о томе како они изгледају, како настају и како могу да се убију.
Према предањима, особа која је била зла или која је оставила неке нерешене рачуне пред смрт, када умре може да постане вампир, који затим терорише село, сишући крв, давећи и убијајући људе и стоку.
За вампире се верује да су обично активни ноћу, па су људи, када би чули да се у њиховом месту дешава нешто чудно, да људи и стока на необјашњиве начине умиру, увече били посебно опрезни и закључавали би се у куће и затварали прозоре.
Докази о томе да су људи веровали у вампире, постоје већ вековима. Најпознатији српски вампир је, свакако, Сава Савановић, лик из приповетке "После деведесет година", Милована Глишића, по којој је снимљен хорор "Лептирица". За њега се везује и воденица у селу Зарожје код Ваљева.
Међутим први "документовани вампир" је Петар Благојевић.
Ширење речи и веровања у вампире
Након случаја са Благојевићем, спомињали су се и други могући вампири, а између осталих и један војник који је наводно из Грчке где је ратовао, убио једног вампира, али је донео "заразу" у село Медвеђа код Трстеника. Након његове смрти, и то место су "запосели вампири".
У 18. и 19. веку је у Европи владала права хистерија због вампира, а "виђали" су их у разним облицима, као чудовишта са оштрим зубима, као човеколико биће које је састављено од крви, без костију, неки су тврдили да могу да буду невидљиви и мењају изглед.
За популаризацију вампира у књижевности, а касније и у стриповима и филмовима, пре свега је заслужан ирски писац Брем Стокер и његов роман "Дракула". Роман је донекле заснован на историјској личности Владу Цепешу, влашком војводи из 15. века, познатом по суровим методама мучења и убијања, као што су набијање на колац.
Међутим, Стокеровом антијунаку је претходила прича Џона Вилијама Полидорија "Вампир" као претеча данашње романтизоване верзије вампира.
Дневник/Лепоте Србије
