Моја мајка је из Драгачева и вероватно ме је нека сила вукла коренима. Овде сам се удала, родила двоје деце и живим као сви остали мештани. Дан ми протиче у послу на имању и у кући, имамо малињаке, а чланови породице су главна радна снага током бербе. Овде сам се потпуно пронашла, имам свој мир и свесна сам да у Београду никад не бих овако живела. Тамо би била константна јурњава за послом и децом и живот би само пролазио поред нас, овако га проводимо дишући пуним плућима, изјавила је Марија за РИНУ.
Ипак, иако се сада никад не би вратила на градски бетон, супруг Саша дуго је Марију убеђивао да се пресели у драгачевско село.
Пет година забављања провео сам говорећи како је на селу мирније, лепше и да има довољно могућности. Колебала се много, а онда је после рекла да јој је жао што се раније није одлучила за тај потез. Ја јој помажем колико је мојој моћи, а најважније за живот, и у селу и у граду су слога и разумевање, а тога код нас не мањка, рекао је Саша.
Марија је, међутим, и у селу Живица развила свој предузетнички дух. Кулинарство је дуго био њен хоби, а онда је одлучила да га претвори у успешан бизнис. По наруџбини прави домаће пите, пројаре и кифле у којима је један посебан састојак.
Користим брашно са воденице поточаре, јер је оно пресудно да тесто буде изузетно укусно и растресито. Сви остали састојци су домаћи, јаја, сир и кајмак, а већина тога произведена управо у нашем домаћинству. Прво сам све то правила само за нас и пријатеље, а касније се глас прочуо и кренуле се нарудзбе, прича ова домаћица.
Иако Београђанка, Марија са поносом истиче да је она сада само Драгачевка и показује да живота има и 150 километара западно од Београда.
РИНА
