представљена, истиче се Вајфертов животни мото “треба давати да би се стекло”, у којем је заправо садржан и његов поглед на свет. Јер, Вајферт не само да је био велики филантроп и патриота, који је цео живот вредно радио, већ је био и доказ да бити богат истовремено не подразумева бити омрежен, као и да капитализам не подразумева отимање.
Данас је грађанима Србије тешко да верују да богати могу бити омиљени и да капитализам не подразумева отимање. Тим пре што је иза приватизације у Србији пола милиона људи остало без радног места, а хиљаде предузећа завршило у корову и са катанцем на брави. Сва истраживања показују “жељу” велике већина грађана Србије да се држава обрачуна са тајкунима, а поготово када Пореска управа објави списак дужника на чијем челу су многи богати српски бизнисмени.
Успешан српски бизнисмен Топлица Спасојевић, власник компаније ИТМ и члан Српског пословног клуба “Привредник”, објашњава за “Дневник” да се не може поредити време у којем је живео и радио Ђорђе Вајферт са овим у којем раде данашњи бизнисмени, додајући да за ондашњи добар и садашњи лош имиy богатих појединаца има и субјективних и објективних разлога.
– Неспорно је да је Вајферт пуно радио, пуно имао, пуно делио народу, али не сме се заборавити да је он био испред свог времена. Ушао је у малу земљу, инвестирао у природна богатства и у области које су биле високо акумулативне и тада није имао конкуренцију. Ни локалну ни глобалну. Остваривао је добру зараду, имао добар принос за капитал. У то време он није имао ни велику светску конкуренцију, није било других фирми које би му могле представљати сметњу. Његово васпитање и однос према друштву део су осећаја праведности који је носио у себи.
То човек или има или нема. Он је схватио да људима у невољи они који имају треба да помогну и та његова карактерна особина је освојила српски народ и то га је ставило на пиједестал великана. Донаторство у његово време, враћање дуга народу, било је популарно код пословних људи. Данашња ситуација је много сложенија, посебно за домаће бизнисмене, зато што је тржиште отворено, марже су мале, трошкови огромни и тешко да било ко може да ради као што је могао Вајферт у своје време – каже Спасојевић.
Приноси по капиталу који наши капиталисти приказују су сада далеко мањи него што су некада били и можда тај недостатак одговорног капитализма који се у неким западним државама јавља, сматра Спасојевић, који је направио велике донаторе и челнике хуманитарних фондова, заправо код нас данас и не постоје, јер нису наши бизнисмени толико богати да им “преостаје” за оно што је Вајферт у своје време чинио:
– Светски богаташи имају више него што могу да потроше и због тога део новца кроз разна донаторства и хуманитарне акције враћају народу. Неки то чине и због пореских закона, који им помажу у томе, јер умањују порез. Код нас сирови капитализам, који је наступио деведесетих година прошлог века , а посебно од 2000, изродио је и такав однос према капиталу и људима.
Дакле сиров, али то није само код нас већ у свим земљама Источне Европе које су прошле кроз транзицију. Све је стављено у функцију новца, прихода, приноса, а с друге стране цикличност таквих капиталистичких привреда без уграђених амортизера довео је до великог раста и пада богатства појединих људи па су они данас у паници шта ће бити догодине и да ли ће богатство које имају сачувати, увећати или ће оно нестатити. Због тога су и многи скептични према донаторству, мада има оних српских бизнисмена који на разне начине враћају друштву, али не желе то да истичу и да се тиме хвале.
Наш саговорник истиче да за негативан имиy тајкуна, односно бизнисмена, добар део одговорности сноси и то што је овде устаљено веровање да је свако ко има новац “лош“ човек, а то, додаје, не може и не би требало да се каже за све који су нешто стекли.
– Лошем имиџу бизнисмена доприноси и поступак приватизације за који грађани мисле да је “отимачина”, односно да је од њих, који су сматрали да су предузећа њихова, неко нешто купио, а онда је то затворено – закључује Спасојевић. – Зна се да процес приватизације није нежан ни за раднике ни за капиталисте и да он узима жртве са обе стране. Њима се смањује број радника, али смањује и број капиталиста, јер се мора ићи на укрупњавање великих система. На том путу многи бизнисмени поклекну па на крају и они сами буду жртве приватизације.
Дефинитивно, светска економска криза је само убрзала све те процесе, а недостатак индустријских политика државе и њено несналажење у новом светском економском поретку морало је узети данак. Наша држава није имала одговор на то, а последица је да су транзициони губитници и радници и капиталисти. То се види, јер данас се на листама највећих предузетника у региону налази мало бизнисмена из Србије, иако је српско тржиште највеће и природно би било да има највише богатих људи, али то није тако. Тај тренд ће се наставити и богатих људи из Србије на листама ће бити све мање и мање.
Љубинка Малешевић
Није страшно ни банкротирати
Топлица Спасојевић тврди да су српски бизнисмени много саосећајнији према запосленима него странци, јер знају каква је стварна ситуација у Србији. „Списак највећих дужника-бизнисмена, који не плаћају порезе, свакако не побољшава имиy богатих, али то не значи да су дужни они лично већ њихове фирме. А фирме су дужне јер имају финансијске проблеме, али то се догађа свуда у свету. Држава може да блокира рачун фирме или да затвори њено пословање и да радници буду отпуштени. Све западне земље када фирме дођу у такве финансијске проблеме добијају додатни рок за плаћање како би оне опстале, јер на тај начин чувају радна места. Уосталом, није страшно ни да им фирме банкротирају, неке познате светске су три пута биле у таквој ситуацији, а данас су међу најјачима. Ипак, сигурно је да овакви спискови пореских дужника додатно доводе до негативног имиyа појединих бизнисмена и читаве бранше, али то није специфичност само Србије, већ је присутно свуда у свету” каже Спасојевић.
