У Србији расте јаз економске неједнакости

Прошле године 26 најбогатијих људи у свету поседовало је исто колико и 3,8 милијарди најсиромашнијих.
d
Фото: Илустрација

У рукама најбогатијих је 45,6 одсто богатства оствареног прошле године, наводи се у извештају хуманитарне организације “Оксфам”, објављеном поводом овогодишњег Светског економског форума у Давосу. У овој хуманитарној организацији указују да се константно повећава неједнакост између најбогатијих и најсиромашнијих у по­следњих десет година уз напомену да је рекордно богатство супер-богаташа последица незапамћеног нивоа избегавања пореза и пореских утаја. Године транзиције, која по оцени свих стручњака предуго трају, довеле су до тога да је неједнакост дохотка између нај­сиромашнијих и најбогатијих у Србији израженија него у било којој земљи региона, али и значајно већа него у свим земљама Европске уније. Студија под називом “ Доходна неједнакост у Србији”, коју је  урадила група професора са Економског факултета у Београду Михаил Ардаренко, Јелена Жарковић-Ракић и Горана Крстић, указује да  је висока стопа неједнакости примања штетна за економски раст и да и те како и директно и индиректно утиче на друштвену па и политичку стабилност.

Према објашњењу Јелене Жарковић-Ракић  неједнак доходак се мери “џини” коефицијентом који показује неравномерну расподелу богатства. Ако је низак онда је расподела равномерна, а што је виши диспропорција између примања богатих и сиромашних у тој земљи је већа. Студија је дошла до податка да у Србији 20 одсто популације са највишим дохотком зарађује чак 9 пута више од 20 одсто најсиромашнијих, а тај однос је највећи у Европи. Цитирајући Франциска Фереира,  Јелена Жарковић-Ракић каже да је неједнакост као холесторал: може бити добра и лоша. Пристуство “добре” неједнакости значи да је разлика у висини дохотка између појединаца последица њиховог различитог труда, рада и залагања. У условима “лоше” неједнакости она је последица непостојања једнаких шанси. Људски ресурси остају неискоришећени што умањује потенцијал друштва за стварање националног дохотка.

По њеној оцени узроци високе доходне неједнакости у Србији су пореска и социјална политика. Прогресивност опорезивања дохотка је изразито мала. Потом, Србија веома мало троши на две главне социјалне накнаде које су усмерене ка сиромашним: новчану социјалну помоћ и дечији додатак – свега 0,6 одсто БДП, док је просечна потрошња на сличне накнаде у ЕУ око 11 одсто БДП-а. Сматра да се неједнакости у расподели дохотка могу смањити, а да би до тога дошло потребно је да образовање спречи репродуковање неједнакости односно да, кроз уједначавање постигнућа ученика који долазе из различитог социо-економског окружења, омогући да деца родитеља лошијег економског статуса имају једнаке шансе да сутра нађу добар посао и пристојно зарађују. Затим, посебан значај имају политике које доприносе већој запошљивости.


Важно је шта се и колико ради

У студији  “Доходна неједнакост у Србији” истиче се да њој доприноси и низак обим и квалитет запослености. Запосленост је, наводе аутори, једна од кључних детерминанти сиромаштва и неједнакости. Међутим, неће сваки тип запослености имати исте позитивне ефекте на социјални и економски статус, па самим тим треба разликовати запосленост на одређено време, рад на повременим и привременим пословима, самозапосленост, као и број  радних дана у току године. Оба фактора утичу на неједнакост, а као пример наводе да од  20 одсто становника Србије са најнижим дохотком готово половина уопште не ради или ради мање од 2,5 месеца у току једне године. У Србији има скоро двоструко више појединица са веома ниским интензитетом рада у односу на просек ЕУ и њихов број расте.


У ту групу спадају политике образовања, целоживотног учења као и активна политика запошљавања. Њен закључак је да доносиоци одлука у Србији треба да проблем неједнакости поставе у средиште економских и социјалних политика , јер, како истиче, модел развоја који не ради у корист већине грађана не може да се сматра успешним и да буде одржив у дужем периоду. Иначе, тема неједнакости у свету била је у средишту великих социолошких истраживања и студија у таласу из педесетих, шездесетих и седамдесетих година прошлог века , и тиме постала окосница формирања деловања великих друштвених покрета – левичарских, синдикалних, феминистичких, пацифистичких и еколошких. Међутим, од 1980. када на сцену ступају политике и процеси који су били окидач за раст неједнакости у развијеном свету, тема неједнакости у социлогији се све више маргинализује док у доминантној неокласичној економској теорији скоро да уопште није присутна.  Најмања неједнакост у расподели дохотка и богатства бележи се у Норвешкој, Исланду, Финској, Шведској, Белгији, Холандији и Данској.  У тим државама, указује се и у студији наших професора са Економског факултета у Београду, грађани исказују највеће задовољство својим животом. Другим речима нижа неједнакост носи са собом и веће задовољство животом.

Љубинка Малешевић

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести