Неке земље у региону су због кашњења отплате кредита и повећања броја оних који касне у измиривању рата, донеле Закон о личном банкроту, па је тако у Хрватској половином ове године у блокади је било готово 317.000 грађана, који су дуговали готово 3,66 милијарди евра.
Код нас је ситуација нешто боља, мада листа дуговања, према неким подацима, изгледа тако да грађани по основу кредита у доцњи, струје и грејања дугују око пола милијарде евра.
Да ли би и у Србији требало донети закон о личном банкроту за презадужене грађане питање је о којем стручњаци немају исто мишљење. Тако је економиста Горан Николић недавно изјавио да би то било добар корак јер би неко ко би по основу дуга финансијској институцији могао да изгуби сву имовину, уз постојање личног банкрота био заштићен у смислу да му мора бити обезбеђено да има место за спавање, виљушку, кашику, нож... што би му помогло да преживи. По његовим речима, хипотетички - тамо где нема личног банкрота, банка може баш све да узме човеку који није у стању да исплати дуговања.
Он је указао да се банке најчешће обезбеде помоћу хипотеке, административне забране на плату, а има и залога... па ако је дужник ставио хипотеку и не може да плаћа кредит, цела кућа ће отићи на добош, док, рецимо, у случају личног банкрота, хипотека или административна забрана на плату не би важиле у потпуности већ би се односила на део куће, односно плате и имао би право бар на нужни смештај и минимална примања.
Закон о личном банкротству је правни институт, који већ постоји у многим европским земљама. Намењен је дужницима који више не могу да отплаћују кредит, а замишљен тако да особа добије стечајног управника који брине колико ће добијати поверилац, али и да она има за живот. То траје од тро до седам година, део дуга се, ипак, отплаћује, а део се отписује.
Професор Београдске банкарске академије Исмаил Мусабеговић, с друге стране, указује да лични банкрот није наивна ствар па ни психолошки јер се тако јавно показује да неко није способан да води своје финансије, а то даље значи да ће породица морати да слуша новог старатеља којег ће јој доделити држава.
- Када прогласе банкрот, грађани проглашавају да нису способни да извршавају своје обавезе, што има своје последице - каже Мусабеговић. - То не значи да су се ослободили дугова, већ добијају законског старатеља који од тог тренутка води рачуна о њиховим приватним финансијама и добијаће само онолико новца колико је потребно за најнеопходније намирнице, а остатак ће ићи на отплату дуга. Дуг се тако реструктурира и разлаже у зависности од тога колики су месечни приходи.
Он указује да повериоци могу бити држава, комунална предузећа, сви који су пружили робу или услугу, а то им није плаћено. Код нас, на пример, укупан износ кредита грађана са кашњењем у отплати износи око 35,82 милијарде динара, дуг грађана за грејање је око 15 милијарди, а за струју осам милијарди динара.
- На крају, дуг свакако мора да се врати с припадајућим каматама. Наравно, постоје и начини да се предупреди лични банкрот и додела старатеља, а најједноставније је пратити и записивати све приходе и све трошкове - истакао је Мусабеговић.
Д. Млађеновић
