KОТРЉАЊЕ РАВНИЦОМ Ратарство и сточарство морају  руку под руку

Газдинство Павла Матијевића (51) из сремског села Витојевци бави се ратарством и сточартсвом, обрадом око 75 јутара земље на којој углавном производи храну за стоку коју тови, а вишкове прода.
Pavle Matijević iz Vitojevaca  Foto: M. Mitrović
Фото: Павле Матијевић из Витојеваца  Фото: М. Митровић

У сетвеној структури су пшеница, кукуруз, тритикал, јечам, соја, луцерка и сунцокрет, практично све што му треба у сточартсву и да одржава плодоред. Ратарство и сточарство код Матијевића иду руку под руку.

- Једноствано, једно без другог не може. У ратарству се храна мора произвести за сточартсво, а опет не видим да просечно сељачко газдинство може само од ратарства. То могу већа газдинства која обрађују 150 до 200 јутара земље. Одувек сам у пољопривреди, нигде нисам био запослен и добро знам шта је чинити, да би се некако опстајало у овом послу. Већ неколико генерација Матијевића су у паорлуку. Завршио сам у Шапцу саобраћајну школу и положио све возачке категорије и остао на селу, јер сам од малих ногу заволео да будем у пољопривреди и бар за сада нисам се покајао - каже Матијевић.

Матијевић напомиње да субвенције од државе још није успео да добије за 2018. годину, без обзира на комплетнуи уредну документацију, а већ треба да предаје за ову годину

У Витојевцима, насељу у румској општини, само је пет домаћинстава из којих нема запослених у фирмама, него су посвећена само пољопривреди. 

- Немамо ми у нашем атару неки квалитет земље, јер је од треће до седме и осме класе, па се зато узгаја доста дувана, пошто му то одговара и онима који се њиме бави доноси солидан приход, а у ратарству је свака година прича за себе и у погледу рода и у погледу цена и рачунице. Немамо никада приносе као што имају паори у околним селима где су оранице плодније - указује наш саговорник.

У газдинству Павла Матијевића годишње се тови 30 јунади и тако је већ скоро три деценије, док свиње тове само за сопствене потребе. Сматра да газдинствима са малим површинама, нема опстанка, па механизацијом коју има пружа услуге другима... 

- Последњих година цена тов­них јунади се креће око два евра за килограм живе ваге, лане се цена била поправила на 2,40 евра, па се поново вратила у рикверц. Проблем је што су телад остала прескупа, 600 до 700 евра по комаду, као када је откупна цена била боља, а набављамо их од препродаваца који их доносе. То су телад од два до два и по месеца, тежине 110 до 130 килограма, тако да нам је највећи проблем набавка телади, јер их нема, пошто је говедарство је у опадању. Морамо сада да утовљене бикове дајемо на рандман, па некад изађе екстра добро, некад лошије. Бикове већином испоручујем Индустрији меса “Ђурђевић” из Пећинаца. Не плаћа се кожа и изнутрице, што мислим да иде на нашу штету, али шта ћеш, немамо дургог избора, јер је такво тржиште. Ако крене са извозом, како се прича, надам се да ће бити повољније цене, ако не, остаје на два евра по килограму. За тов јунади је то нереална цена, јер смо 2007. године за килограм добијали 2,20 до 2,30 евра. Литар нафта је тада коштао 50 до 60 динара, а сада је 150, тако да су се паритети пореметили и ту нема неке реалности - сматра Матијевић.

Фото: Са својом механизацијом ради земљу и другима    Фото: М. Митровић

Већ годинама уназад, за једног утовљеног бика могу да се купе два телета. Матијевић напомиње да су поред трошкова за исхрану, увек има издатака за лечења која су скупа, да субвенције од државе још није успео да добије за 2018. годину, без обзира на комплетну и уредну документацију, а већ треба да предаје за ову годину.

- Кажу да су већ све дали, али то су само приче за телевизију, волео бих да дође неко из министарства да објасни како то да паре нису до нас стигле. Нисам добио субвенције ни за педесетак товних свиња које сам испоручио, а још пре два месеца су рекли да је све исплаћено. Што се сточарства тиче, ако се овако настави за десетак година се неће уопште ни товити, јер нема рачунице. Срећа да ми ту сточну храну сами производимо, па покушавамо да је уновчимо кроз производњу меса. Требали би имати стабилне цене за кукуруз, соју, сунцокрет, пшеницу, па и за товну јунад и друго, па би онда држава могла рачунати да млади остају у пољопривреди и да се враћају на село - напомиње Матијевић.

Вароши од Витојеваца нису далеко, Шабац је на 17 километара, Рума на 25, нису далеко Сремска Митровица, Нови Сад и Београд, па Матијевић вели да би на селу људи морали да имају све што им је неопходно за нормалан живот.

- Нама је и Босна јако близу, али не можемо више да тамо легално продајемо, него трговина иде црним токовима, а нама ти црни токови не одговарају. Ако утовљене бикове продам за Босну, немам субвенције које нису занемарљиве у укупној рачуници. Проблем је и ако су телад за тов пријављена у газдинству, морам да раздужим према држави, а кланичари нам диктирају откупну цену, тако што њих тројица седну и до­говоре се колико ће да нам плате. Нама је ИМ “Ђурђевић” најближа, имамо неко поверење, јер практично стоку испо­ру­чујемо без пара, па према договору исплата буде за 20 дана, месец или два. Одмах се добија само парче папира, отпремница на којој пише килажа, без цене и рока плаћања, па чекамо шта ће бити. Многе је то поколебало, па су одустали од сточарства – наводи Матијевић.

Милорад Митровић

EUR/RSD 117.7365
Најновије вести