Један од људи, сада у најбољим годинама, који је међу првима кренуо у нешто другачију пољопривреду је и Горан Гардијан, чија два засада од три хектара јабука представљају један од узрока што се тај крај све чешће пореди управо са чувеном италијанском регијом.
Гардијан је међу првима кренуо у производњу воћа на породичном имању од родитеља наслеђеном, али то га није спречило да већ у почетку буде различит па је кренуо другим путем, не би ли смањио примену пестицида, и последично томе, тржишту понудио еколошки сигурнију јабуку, али и умањио трошкове производње.
– Наше тржиште је, благо речено, конзервативно па је тешко продати јабуку код које се може применити редуцирана примена хербицида – тврди Гардијан, који, и поред тога што наш свет искључиво „купује очима“, не одустаје од своје стратегије да плодови из његових риђичких воћњака буду што ближи природи. – Сортимент који гајимо је мање познат јавности, иако захтева упола мање прскања, али, ако кажем да, уместо ајдареда или јонаголда нудим ентерпрајз или голд раш, ретко ко зна о чему уопште и причам.
Он прецизира да је велики део новог воћњака засађен подврстом голд раша, оплемењивачким радом наших стручњака на новосадском Институту развијеним КОП 307.
– Тако то иде код нас, ко води бригу о остацима пестицида у плоду има и бригу о томе коме ће га продати – помало ће резигнирано Гардијан, коме у пословима око воћњака најчешће помаже млађи син Лука, док се супруга Радмила и старији наследник Јован више баве другим сегментом газдинства, односно вишим степеном обраде воћа.
Суочен са чињеницом да му је имање у, због непосредне близине државне границе, небрањеном подручју када је у питању противградна заштита, један од проблема који су заокупљали преду-
зетног Сомборца био је и онај шта с воћем које током сезоне добије један или два „ударца“ леда који често захвата ове просторе, и то у ситацији када на рафовима продавница „пролазе“ само визуелно беспрекорни плодови. Тако је 2012. започео производњу сокова, прво од јабука, а касније и од осталог воћа, стварајући свој бренд „Греен гарден“ палете воћних сокова, и то у „баг-ин-боџ„ (кеса у кутији) амбалажи од три, пет и десет литара. Док је у свету паковање сокова и других намирница у ту амбалажу развијено, код нас се чине тек први кораци, а кључ целе приче, тврди Горан, управо је у тој амбалажи која чува квалитет и исправност сокова, и то без додатака конзерванса.
– Та амбалажа је код нас неправедно запостављена, док у нашем окружењу, тачније у Хрватској, Мађарској, Румунији... свако село има барем по три произвођача слична мени. О Западној Европи да не говорим. Знам да су многи и код нас почели да користе такву амбалажу, али су врло брзо одустали. Ја немам намеру да одустанем, односно да уместо „баг-ин-боџ“ уводим неку другу амбалажу – каже Горан, појашњавајући да је та врста амбалаже осмишљена пре 60 година у Америци и од тада се стално развијала и унапређивала.
Главни „кунст“ је у славиници која не допушта ваздуху да уђе, а истовремено допушта соку да изађе, па то цурење сока из амбалаже „прати“ флексибилна кеса тако да је сок непрестано у вакууму. Када нема ваздуха, нема ни оксидације, па самим тим ни кварења. Дуг рок трајања је осигуран пастеризацијом, а с обзиром на то да производ не садржи конзервансе или било какве стабилизаторе, таква амбалажа омо-
гућава дужи период чувања сокова на собним температурама, па је тако његова конзумација сигурна чак 45 дана након отварања, док без отварања сок остаје свеж и безбедан за употребу целу годину.
Највећи део Горанове производње је сок од јабука, који је само цеђени плод и ништа више. Без додатог шећера или конзерванса. Како каже, поред својих, користи и јабуке других произвођача, пошто математика јасно показује да зарад сировинске базе не треба подизати воћњаке, већ чинити обрнуто, односно постојећу воћарску производњу надограђивати таквим пројектима. Управо због тога, да би му прерађивачки капацитети били што дуже упослени, постоје и „Греен гарден“ сокови од другог воћа, као што су вишња, малина или аронија, а велику потражњу бележи и сок од парадајза.
– Није тешко произвести већ наплатити, то је код нас највеће умеће. Пошто планирамо унапред, жеља нам је да то не буде сезонски посао, већ да га има током целе године, или макар десет месеци – оптимиста је Гардијан.
Текст и фото: Милић Миљеновић
