Пољопривредници забринуто гледају у небо, жале се и очекују помоћ државе. Ова година, дакле, по томе није изузетак. Пољопривредници могу да помогну пре свега себи али и држави, и да парцеле и будуће приносе осигурају. Али и ту треба бити обазрив, јер већина компанија код нас не осигурава штете од суше, што је с обзиром на поднебље у коме живимо приличан проблем посебно у Војводини. Код нас је полисама од разних штета па и елементарних непогода покривено између осам и десет одсто обрадивих површина. По томе смо при дну у Европи. У Хрватској је полисама заштићено 15 одсто површина, у Словенији 25 процената. У Европској унији просек је 70 одсто. Ван Европе по томе предњаче САД где је полисом обезбеђено 90 одсто пољопривредних површина. Међутим, и саме осигуравајуће компаније морале би да претресу ризике који се осигуравају.
У Удружењу осигуравача Србије кажу да у Србији држава субвенционише 40 одсто трошкова осигурања пољопривредницима при куповини полисе. Услов је да пољопривредна газдинства буду регистрована, а површина је ограничена на 20 хектара.
У УОС наглашавају да је Србија једна од ретких земаља која и поред субвенција за куповину полисе надокнађује и штете које су последица временских непогода пољоприврендницима. Свуда у свету је законска обавеза пољопривредника да осигура усеве. Добар пример је Румунија где пољопривредници губе право на субвенције уколико нису осигурани. Они сматрају да би требали да их следимо. Тада би и код нас од 3.700.000 хектара колико се обрађује било осигурано много више од садашњих 250.000 до 300.000 колико је то. Код нас премије осигурања у аграру чине тек две милијарде динара .Оне тако са свега три одсто учествују у области неживотних осигурања.
Разлози за такву ситуацију су, како кажу у УОС, низак животни стандард, необавештеност пољопривредника о предностима осигурања, те уврежено мишљење да држава треба да надокнади штету од елементарних непогода. Штету треба да надокнаде осигуравајуће куће, а држава је ту само да (при)помогне.
Наравно, уколико се осигураницима нуде прави ризици!
Осигуравајуће компаније излазе у сурет пољопривредницима тако што им омогућавају да плате полису тек након жетве, односно бербе.
Шта се пак догађа када се крене од компаније до компаније? Ту се ипак нешто помера са мртве тачке. Тако у “Триглав осигурању“ у Србији кажу да су забележили у 2016. двоструки раст премије осигурања у пољопривреди. Цене осигурања за ратарске културе крећу се од 1.800 до .2.500 динара по хектару На цену полисе утичу приноси и цене за културе које се осигуравају Осигурање од суше није у понуди јер у осигуравајућој кући сматрају да је ризик комплексан.
Слична је слика и у ДДОР “Нови Сад”. Осигурање је код њих могуће закључити у пољопривреди од града, пожара, удара грома, олујног ветра, мраза, поплаве, зимског измрзавања, губитка квалитета. То су основни ризици. Пољопривредници могу то и да допуне од штета коју изазову олуја или мраз, а суша се не помиње. Осигурање пшенице просечног приноса пет тона по хектару, са ценом од 17 динара за килограм, стаје 1.600 динара . За друге усеве цена зависи од културе и места. Клијент може да оствари бројне попусте уколико осигура веће површине. Дакле, изгледа да ће пољопривредници - и они осигурани и они неосигурани - због штета која је иазвала суша ове године опет пред Владу да траже помоћ. Осигурати се свакако треба јер су предности и погодности бројне. Али како кажу у УОС, топла и дуга лета , све чешће поплаве, појава града ... постале су скоро нормална појава. Зато би и ризике које покрива полиса требало томе прилагодити. Код суше би се овог лета пољопривредницима више испатило да су улагали у заливне системе него у полисе. Када већ субвенционише полисе, и држава би требала мало више да се удуби у ризике које дотира путем осигурања.
За пољопривредника и за државу је најгоре када се купи и дотира полиса, а претрпе штету која је неосигурана. Суша је, као и мраз, нешто што нас са променом климе чека: пољопривредници ће, дефинитивно, бити све заинтересованији да се од њих одбране и преко полиса.
Душанка Вујошевић
