Земља која је, парадоксално, један од највећих увозника морске рибе у региону, би по географским и климатолошким условима могла да има и преко 150.000 хектара рибњака, тренутно узгаја слатководну рибу на мизерних 9.000 хектара, а како ствари стоје колико до следеће године и ова површина под рибњачким воденим огледалима ће представљати тек „пецарошку причу“.
Продуктивност наших рибњака је далеко већа када се упореди са појединим европским земљама попут Мађарске или Чешке пре свега захваљујући далеко повољнијој клими, али нема никаквог места оптимизму. Затвара се рибњак „Делта аграра“ у Свилојеву који се простире на 600 хектара, Бечеј је пред затварањем, ништа боља ситуација није ни у Ечкој, која је са некадашњих 5.000 хектара рибњака спала на производњу на мање од 1.500 хектара, каже Жељко Ђанић.
Суморно је, дакле, обојен „рапорт“ Жељка Ђанића, једног од највећих стручњака за узгој шаранске рибе не само у Србији већ и у региону, који поред формалног радног места главног технолога 1.000 хектара рибњака „Капетански рит“, саветује не само свог сина Дамира који се брине о 25 хектара властитих рибњака смештених између Великог Бачког и канала ДТД код Бачког Моноштора, већ и готово сваког иоле озбиљнијег произвођача шарана, толстолобика или амура у Србији и њој околним земљама.
„Капетански рит“ је успешно обавио транзицију са, за Србију уобичајене, производње трогодишњег на двогодишњег шарана, што је смањило трошкове, али то је још увек далеко од, на пример Израелаца, који су у потпуности прешли на једногодишњи узгој шарана и тиме себи обезбедили не само драматичан пад трошкова, већ и изостанак бројних болести рибе која се јављају у вишегодишњим узгојима, појашњава Жељко.
Мада нерадо прича о томе, Жељко не може а да се не осврне на своје разочарање узроковано начином на који се решава вишедеценијски проблем Палићког језера. Својевремено је, на властиту иницијативу, са израелским стручњацима предлагао да се кориштењем амура у овом језеру уклањају, за остали биљни и животињски свет отровне, алге, али се од ове идеје одустало након притисака заштитара природе. Тако се и данас, како Палић не би био смрдљива баруштина, уз огромне, евро-мултимилионске трошкове препумпава свежа вода из других водотокова, што је пројекат којем се не види краја.
Према његовим речима, а њему се може веровати, места за развој у рибарству има како за велике тако и за мале рибњаке који би својом временски, односно сезонски измењеним изловом могли да попуњавају рупе између пикова производње великих рибњака (обично за велике хришћанске празнике као Божић и Ускрс), али и вишим степенима прераде рибе, односно производњом димљене и мариниране рибе.
Охрабрује државна мера субвенционисања бесповратним новцем намењеним ревитализацији старих и изградњи нових рибњака, али мора се нешто мењати у схватању екологије у рибарству. Наиме, ми данас плаћамо таксе као загађивачи, што је апсурд пошто је непобитна чињеница да је, у случају производње до три тоне рибе по хектару, вода која излази са рибњака чистија од оне која улази у њих, пре свега због тога што конзумацијом рибњачког фитопланктона и алги риба, поготово толстолобик, отклања сувишак фосфора и азота као основних градивних елемената. Земље ЕУ свесне ове чињенице субвенционишу своје рибњаке да НЕ производе више од 1.600 - 1.800 килограма рибе по хектару, а приде са 150 до 200 евра по хектару, као у Хрватској, у покушају очувања биодиверзитета, субвенционишу рибњаке како се са њих не би терали корморани, роде, орлови, видре и друге животиње које наносе штету произвођачима.
Жељко као отежавајући фактор у овој грани сточарске производње, поред беневолентног односа државе, детектује и алармантни недостатак стручњака и поред чињенице да добар, млад технолог, биолог или (најбоље) агроном, који би се заинтересовао за рибарство може да рачуна не само на стипеднију током школовања на факултету, већ и на решавање стамбеног питања и зараду која достиже и до 2.000 евра у Србији.
Да ли смо заказали ми из производње или људи на факултетима не знам, али је чињеница да нисмо створили наше наследнике, који би преузели у своје руке производње слатководне рибе, не бежи ни од самокритике Жељко, којој у његовом случају ипак нема места, ако ни због чега а оно због тога што је крај њега у озбиљног произвођача шарана стасао његов син Дамир, којем уз бок веће расте и четврта генерација бачкомоношторских рибара, средњи син Вељко.
Милић Миљеновић
