Толико је суво да су овце искрзале папке 

СЕНТА: Око 7.200 уматичених оваца је у стадима на подручју потиских општина Чока, Ада, Сента и Кањижа које покрива Пољопривредна стручна службе Сента, а најзаступљија су са око 80 одсто грла раса „Винтерберг“, док по дест одсто су расе  „Ил де Франс“ и „Чоканска цигаја“.
ovce
Фото: Dnevnik.rs

Директор ПШ Сента Јосип Чешљар каже да се процењује да у овим потиским општинама има око 30.000 оваца.

„Уочљиво је да број оваца последњих година повећава јер је овчарство једина грана сточарства која је у успону, захваљујући и субвенцији од 7.000 динара колико се добија за сваку уматичену овцу“, наглашава Чешљар.

Стада оваца некада су била бројнија на пашњацима у Потисју и на северу Баната. Директор Земљорадничке задруге „Греда“ у Башаиду мр Драгутин Ковалик подсећа да се у општинама Нови Кнежевац, Кикинда и Нова Црња некада узгајало око 80.000 оваца, али да је сада на овом подручју свега 10.000 до 12.000 грла, углавном у газдинствима у насељима где су се задржале површине под пашњацима, те да се махом узгајају расе оваца које могу да користе такав начин узгоја, попут „Чоканске цигаје“.

„Предност је свих који се определе за узгој оваца да успоставе праћење сопствене популације како би дошли до неких сазнања о квалитету, а саме мере стимулације које се могу остварити уматичењем оваца нису само у подстицајним средствима, него су и у томе да би се побољшао потенцијал стада у газдинствима“, указује Ковалик

У новије време стада „Чоканске цигаје“ су потиснуле стада раса „Винтерберг“ и „Ил де Франс“, од када се од стране државе овчарство стимулише ради повећања производње меса, али пошто су у питању мали запати који без интензивне производње не могу обезбедити задовољавајућу количину меса тако да се на коришћење допунске исхране одлучују сами произвођачи како би постизали боље резултате.

„Да би се унапредило овчартсво локалне самоуправе би требале да омогуће доступност пашњака узгајивачима, као и подстицај за производњу приплодних грла у одређеним репроцентрима. Без тога ће тешко ићи унапређење, поготово за оне расе оваца које су у изумирању, као што је Чоканска цигаја“,предочава Ковалик.

У стаду Милоша Миланова из Санада, на испаши у атару овог села је око 160 грла „Чоканске цигаје“.

„На нашем подручју и у сушним годинама каква је ова, најбоље се држи „Чоканска цигаја“, која је као аутохтона раса створена на овом поднебљу и овај терен јој највише одговара. Лакше подноси сушу него превише падавина, али је овог лета проблем у атару неких места присутан због тога што се због дуготрајне суше трава на пашњацима сасушила“, каже Миланов.

Стојан Петров из Санада уз државни посао још држи двадесетак оваца и пет коза за мужу и јарца, онолико колико му слободно време дозвољава.

„Тешко је, треба пуно радити, али већ има резултата, ухвати се неки динар. Ове године почињем са матичењем грла, узео сам расног педигрираног овна што је било прилично улагање јер доста кошта, али мислим да вреди посветити се овчартсву“, сматра Петров.   

На пашњацима у околини Кумана и Новог Милошева напасала су се некада бројна стада па се њихов број знатно смањо. Милорад Трајлов из Новог Милошева каже да је у атару тог места око 2.500 грла, а некада је било око 23.000. Трајлов је раније држао стадо „Чоканске цигаје“ до 120 грла, сада се преоријентисао на расу „Бергамо“.

„Имао сам у стаду око 80 грла, али смањио сам број оваца на тридесетак, зато што су нам разорали пашњаке и ледине. То је главни разлог што се у односу на раније број оваца драстично смањио. Ову расу „Бергамо“ држим већ деценију и по. Овчарство може пуно допринети у газдинству уколико би се поред продаје јагњади могло искористити и млеко, али овце се не музу јер нико неће да откупљује млеко“, прича Трајлов.

Фото: Dnevnik.rs

Овчарске смотре широм Војводине не могу проћи без колекција приплодних шиљежади расе „Винтерберг“ са фарме Светозара Цвете Мургашког из Ченеја. Вели да је пропустио само сусрет у Орловату, за који није знао, али да се спрема за сусрет овчара у Бачком Петровцу који ће бити крајем септембра.

„Где има оваца има и шиљежади, а приплодних грла са моје фарме има широм Војводине. Мушку приплодну шиљежад продајем, а женске уматичене је лако продати, међутим, њих ређе продајем јер их остављам за обнављање матичног стада на фарми. У последње време раса „Винтерберг“ је најзаступљенија, затим долази „Ил де Франс“ и на крају „Чоканска цигаја“ која је потиснута. Овце расе „Винтерберг“ су тражене јер имају лепо месо, постиже већу тежину, а када се води рачуна може се јагњити два пута годишње. На фарми је преко 300 грла, а ове године сам  их продао стотинак, што приплодних шиљежади, што одраслих које су већ прошле треће или четврто јагњење“, објашњава Мургашки.

Мургашки вели да је обезебедио довољно хране за своју фарму још до јула месеца, а ко то у овој сушној години није учинио, неће баш лако ни моћи. Он напомиње да је прошло кошење имао само седам бала детелине по јутру, а наредно питање је да ли ће бити и четири!

У Банату су многи овчари већ морали овце морали дотерати са пашњака јер је трава „изгорела“, а Мургашки прича да своје стадо сада на испашу пушта на сојишта и где је скинут кукуруз.

Стадо Милета Лукића из Чоке има 102 грла. Он прича да је у овчартсву од 2002. године.

Фото: Dnevnik.rs

„Невоља је натерала да овамо доселим из Бугојна, где смо се такође бавили овчартсвом. Мора се нешто радити па смо наставили са овцама, а товимо и бикове 20 грла. Мени је лакше товити бикове, али мора се и једно и друго. Ове године је цена јагњетине живе ваге била добра, 300 динара килограм, сва су отишла за извоз преко Босне. Испаша је за моје стадо важна јер немам земље и сву храну за стоку купујем. Проблем је и што ми овце нису уматичене тако да не остварујем субвенције од 7.000 по грлу, што би вредело и би добро дошло, тако да ћу гледати да уђем у процес уматичења“, планира Лукић.

Никола Урбан из Мола и његов син Миодраг, своје стадо напасају у атару Падеја, али жале се да је ова сезона изузетно тешка. Они држе расу „Ил де Франс“ зато има рандман меса, око 60 одсто, а реч је о малој овци која мало једе, издржљива је, а то је итекако битно када притисне суша. 

„Ова година је тешка за овчаре, нема траве јер је сагорела од суше, а стадо немамо где да повучемо, јер свугде је иста ситуација. Захвалан сам мом чобану Иштвану Мајору који је вредан и марљив, стадо у току дана тера и десетак километара да овце имају шта да једу. У катастрофалној сезони он спасава стадо. Хране прибављамо колико можемо за зимски период и биће тешко прегрмети до марта идуће године, док поново стадо не истерамо на испашу“,  каже Никола Урбан.

Његов син Миодраг као млад овчар, који је одлучио да остане и с оцем ради у породичном газдинству, додаје да се муче услед суше, али да некако ипак иде.

„Нешто оваца смо повукли у тор код куће зато што су због суше почеле да шантају, јер им се папци истроше услед тврдог тла. Због тога на пашњаку слабије могу да једу, па их морамо донети кући“, каже Миодраг Урбан и потврђује речи свог оца да је добар чобан кључна ствар за успешно гајење оваца. 

Текст и фото: Милорад Митровић  

EUR/RSD 117.5738
Најновије вести