Ипак, да се аршини Европског суда за људска права по питању разумног рока трајања поступка разликују од оних који се бране на домаћем терену, показује и неколико најновијих пресуда по представкама наших грађана донетих у њихову корист.
Тако је Новосађанка М. Н. готово осам година чекала решење парнице за накнаду штете због изгубљене зараде услед аутомобилске несреће, по тужби коју је поднела 2004. године, а правоснажно је пресуђена 2012. године.
Напослетку, она се жалила Суду у Стразбуру пошто је Уставни суд Србије одбио њену уставну жалбу на предуго суђење, оцењујући, како је истакнуто, да је поступак био сложен, те узимајући у обзир да су у том периоду парнични судови донели четири пресуде у две инстанце.
Суд у Стразбуру је, међутим, за разлику од Уставног суда, нашао да је у случају М. Н. „дужина парнице била прекомерна” те да је дошло до повреде члана Европске конвенције о људским правима којим се грађанима гарантује право на суђење у разумном року.
У јавно објављеној пресуди, коју је Суд за људска права донео, како је наведено, имајући у виду своју судску праксу по том питању, изнето је образложење да се „оправданост дужине поступка мора ценити у светлу околности предмета и позивањем на критеријуме: сложеност предмета, понашање подноситеља представке и надлежних органа и важност предмета спора за подноситеља представке”.
Исте разлоге Суд у Стразбуру износи и за пресуду у корист држављанке Србије С. С. по притужби на предуго трајање спора, покренутог 2005. године поводом управне одлуке којом би се смањила њена већ призната накнада за рад, а који је правоснажно окончан 2011. пресудом Управног суда негативном по подноситељку представке.
Након тога , С. С. је, по чињеницама изнетим у пресуди ЕСЉП-а, „покушала да добије правну заштиту у вези с правом на суђење у разумном року, међутим, Уставни суд је одбио њену жалбу”.
Како се наводи, „Уставни суд је утврдио да предмет заиста није био сложен, да је, заправо, био веома значајан за подноситељку представке, да су управни органи мање или више поступили у оквиру законски утврђених рокова, да је поступак био донекле продужен због понашања управних органа, али су, без обзира на то, сматрали да се не може утврдити повреда Устава јер подноситељка представке није могла ни у једном тренутку бити несигурна у неизбежно неповољан исход у погледу њеног захтева”.
Насупрот ставу Уставног суда Србије, Европски суд за људска права је и у случају грађанке С. С.утврдио повреду права на суђење у разумном року. У пресуди по представци С. С. Европски суд утврђује да трајање поступка у њеном предмету у Србији „није испунило захтев разумног рока”.
„Након што је размотрио сав достављени материјал, Суд сматра да Влада није изнела ниједну чињеницу или аргумент који би га могао убедити да усвоји други закључак у погледу тог предмета”, наводи се у пресуди Европског суда за људска права која је јавно објављена.
Пресуду у своју корист у Стразбуру је недавно добио и грађанин Д. О., такође по представци на дужину трајања парничног поступка који је водио пред домаћим судовима.
Подносицима представки досуђена је правична одштета, а ставовима заузетим у пресудама Суд за људска права не само да је заштитио права грађана већ је упутио, по ко зна који пут, и потпуно јасну поруку домаћем правосуђу.
Ј. Јаковљевић
Фото: М. Митровић
