ДАНАС ЈЕ РОЂЕНДАН НАШЕГ ЛИСТА: Од „Слободне Војводине” до „Дневника”

Данас лист „Дневник” обележава 77. годишњицу. Пре 77 година, 15. новембра 1942, у јеку великих страдања у Војводини и самом Новом Саду, у бази испод новосадских улица светло дана угледао је први број „Слободне Војводине”, претече нашег листа.
Od "Slobodne Vojvodine" do „Dnevnika“: sa čitaocima 77 godina  Foto: Dnevnik.rs
Фото: Од "Слободне Војводине" до „Дневника“: са читаоцима 77 година Фото: Дневник.рс

Једини, а уједно и најстарији дневни лист на српском језику у Војводини, данашњи назив „Дневник” добио је 1. јануара 1953. Пре 65 година читаоци су одлучили да треба да се зове „Дневник” и да се, као и данас, штампа ћирилицом и с плавим заглављем. До данашњег дана наш лист пред читаоце је изашао 26.127 пута и исто толико дана информисао грађане Војводине, а и других делова наше државе, о актуелним збивањима, догађајима, личностима, појавама...

Први број „Слободне Војводине” је јединствен и по томе што је изашао у време када је Војводина била окупирана, потлачена и подељена, а цела Европа поробљена. О првом броју „Слободне Војводине”, пише Љубомир Вукмановић, одмах после рата сазнало се готово све, али је он виђен тек 17 година после штампања. Наиме, почетком јануара 1959. године сазнало се да је историчар Јосип Мирнић из Новог Сада открио у партијском институту у Будимпешти текстове из првог броја „Слободне Војводине”.

Данас се воде нове битке с многобројним дневним новинама и медијима. „Дневник” храбро учествује у њима, бори се за своје парче простора,  чувајући традицију, зачету далеке 1942. године

Преведени на мађарски, били су међу списима о суђењу Светозару Марковићу Този. За новост из Будимпеште сазнао је и Тодор Жикић, наставник у Новом Саду, и сетио се да има „Слободну Војводину”, и то баш број 1. Но, заборавио јер где га је сакрио – тајно, још у априлу 1944. године. Откриће тог првог броја, написао је Вукмановић, било је чудо. Жикић је први број „Слободне Војводине” поклонио Библиотеци Матице српске. „Дневник” је 4. октобра 1959. објавио да је пронађен први број „Слободне Војводине”, као и да тај првенац има 24 странице, формата 21х33 центиметра.

Фото: Први број "Слободне Војводине" Фото: Дневник.рс

Писаћа машина, гештетнер и радио

Први број „Слободне Војводине” припремио је први главни уредник Светозар Марковић Тоза. Око 400 примерака листа умножено је на ротационом гештетнеру у скученом простору, тајно ископаном уз кућу крзнара Ћире Шовљанског. По запису Љубе Вукмановића, једног од доајена „Дневниковог” новинарства, прва редакција и штампарија имале су само 2,66  квадратна метра, у којима су били смештени писаћа машина, гештетнер и радио, полица за штампане странице, светиљка која се гасила пре сваке опасности. Вукмановић пише да се верује да су илегалци разнели по Новом Саду око 100 примерака „Слободне Војводине” и да је лист стигао и у Сомбор, Врбас, Бечеј, Суботицу...


Предани хроничар протеклих деценија и некадашњи врсни „Дневников” новинар Душан Попов у „Историји ’Слободне Војводине’” истиче да је лист педесетих година прошлог века стао на ноге захваљујући огласима, који су из године у годину заузимали све већи простор и доносили све већу зараду. Још тих година схватило се да, осим добрих новинара и актуелних рубрика, треба нешто и продати да би се преживљавало. Први огласи у листу објављени су далеке 1951. и наредних деценија било их је све више.


Thumbnail

Шеснаест књижевника и петорица академика

Нема већег богатства од људи, а „Дневник” је имао част да у њему раде 16 књижевника, међу њима и петорица академика. По седморици „Дневниковаца” назване су улице у Новом Саду, као и у другим градовима и насељима. Они који данас живе у улицама Мирослава Антића, Александра Тишме, Богдана Чиплића и многих других, и не знају да су ти људи стварали историју „Дневника”.


Мењала су се времена, а с њима и „Дневникови” титулари, али је све време наш лист пред читаоце излазио с актуелним вестима, занимљивим рубрикама, сервисним информацијама. Данас се воде нове битке с многобројним дневним новинама и медијима. „Дневник” храбро учествује у њима, бори се за своје парче простора, чувајући традицију, зачету далеке 1942. године.

Љ. Малешевић

Данас ће бити уручене годишње новинарске награде и јубиларне награде запосленима

                                                         ***************************************************                                         

Фото: Репринт првог броја „Дневника” од 1. јануара 1953. Фото: Дневник.рс

 

ДАНАС, НА ДАН „ДНЕВНИКА”, ПОКЛОН ЧИТАОЦИМА ШТАМПАНОГ ИЗДАЊА

Репринт првог броја нашег листа који је изашао под именом „Дневник”

 

Својим читаоцима штампаног издања данас уз актуелне новине поклањамо 1. јануара 1953. године. Читаоци су изгласали ново име листа, који се од оснивања 1942. године до тада звао „Слободна Војводина”.

                ***************************************************

Фото: novisad.rs

ЧЕСТИТКА ГРАДОНАЧЕЛНИКА МИЛОША ВУЧЕВИЋА

„Дневник” је један од симбола Новог Сада

„Драги пријатељи, честитам вам и овај 15. новембар – Дан ’Дневника’ – и 77 година од изласка првог броја ’Слободне Војводине’”, каже се у честитки коју је „Дневнику” јуче упутио градоначелник Новог Сада Милош Вучевић. „Тајна дуговечности је у професионализму. Ви никада нисте посустали или одустали, без обзира на разне ударе у нимало лаким временима кроз која сте пролазили. А ми ниједан дан нисмо остали без омиљених дневних новина. Слободарска нит вас је довела до 77. рођендана. Нека вас води и даље! Негујте професионализам, ширите истину и чувајте праве вредности. Ви сте један од симбола Новог Сада. Потребни сте нам, да и даље будете храбри, правовремени и упорни у настојањима да нама, читаоцима, понудите што јаснију слику свега што се дешава око нас. И зато трајте на многаја љета! Ваш верни читалац, градоначелник Новог Сада, Милош Вучевић.”

Фото: Жарко Шапоњац Фото: С. Шушњевић

ЖАРКО ШАПОЊАЦ, ВЕРНИ ЧИТАЛАЦ „СЛОБОДНЕ ВОЈВОДИНЕ” ЈОШ ИЗ ТИНЕЈЏЕРСКИХ ДАНА

„Дневник” лепше и тачније звучи

– Назив „Слободна Војводина” ми је мирисао на рат који се ипак завршио, а „Дневник” ми лепше звучи, говори о томе шта се збива данас, шта ће бити сутра – присећа се Новосађанин, родом из Ковиља, Жарко Шапоњац, који је 1952. године учествовао у анкети како да се преименује лист „Слободна Војводина”, због чега је, још као ученик средње школе, био награђен полугодишњом претплатом на „Дневник”. – Тако је испало да сам био значајан лик па сам се хвалио мојим друговима да ми поштар бесплатно доноси новине на кућну адресу, што ми је био први контакт с медијима тада.

Премда је старији од нашег листа, који је почео да излази 1942. године на данашњи дан, али да „не обнародујемо колико”, наш верни читалац и достојанствени домаћин, недавно нас је дочекао у свом дому, најпре одсвиравши на клавиру „Јесењу сонату”. Од почетка нам је то био знак да имамо „посла” с господином који још увек води рачуна о сваком детаљу, не кријући узбуђеност што смо дошли и посветили му пажњу какву заиста и заслужује. Међутим, његов „живот и прикљученије”, како је неколико пута нагласио, није такав тек тако! Основну школу је завршио у Ковиљу, потом је отишао код стрица у Нови Сад, где је завршио средњу, а онда уписао Машински фаултет, због чега је „инжењер по вокацији”.

Сећа се „Дневника”, нарочито периода када је, како каже, свраћао на десети спрат наше зграде, где је био концертни клавир, било је и „неке цуге”, дружио се с новинарима...

– Стриц је био адвокат и он је куповао и читао „Слободну Војводину” и ја сам покушавао да се сетим шта је у то време било значајно за мој узраст, јер имао сам свега 16 година – прича нам Жарко Шапоњац, сада већ увелико деда по вокацији. – Волео бих да нађем листове из тог времена да видим шта је то мене заинтересовало... Не бих могао да се сетим шта сам све пратио, шта би мене могло у оно време занимати. Спорт сам читао, али не нешто изразито, али тако, дневна збивања и догађања јесам. Био ми је интересантан „Дечји дневник” и ту сам читао све што су објављивали.

Данас је жена Милка та која „упорно, упорно, упорно” купује „Дневник”.

– Волим увек ваш лист и веран сам му, али се мало уплашимо кад видимо три стране умрлица, па размишљамо на којем бисмо месту ми били постављени – искрен је наш домаћин, признајући и да га је наш занат одувек занимао, те је размишљао о томе како би то изгледало када би се једног дана и нашао у улози новинара.

Ипак, за живота се бавио правим послом, што значи, како нам је објаснио, није се бавио политиком, због чега је и данас веома срећан. Неко време је радио око породичног млина, кратко је био и пољопривредник, а најдужи стаж је наређао у једној аустријској фирми радећи у струци.


„Више сте ме радовали него нервирали”

Поводом данашњег 77. рођендана „Дневника”, читалац Жарко Шапоњац жели све најбоље свим запосленима у нашем листу, али и онима који га прате, истичући да „мора да смо океј јер толико трајемо”.

– И ја сам неко ко траје и није случајно тако – појашњава наш саговорник. – Рећи ћу вам искрено, понекад сте ме нервирали, али сте ме више радовали!


Фото: Анкета "Слободне Војводине" Фото: Дневник.рс

– Иначе, потичем из једне срећне, вредне и апсолутно коректне војвођанске породице, која је имала 22 члана у кући и имали смо деду који је био главни менаyер, што није хвала, већ информација – правда нам се деда Жарко, додајући да је можда његова прича досадна, али врло интересантна и поучна.

Признајемо, најинтересантнији део нам је свакако онај који се тиче „Дневника”, онаквог каквог га памти дружећи се с нашим старијим колегама, нарочито из периода када је свраћао на десети спрат наше зграде где је био концертни клавир и „неке цуге”. А данас...

– Не знам да ли је нормално и добро, али ваше новине читам однатраг – објашњава нам саговорник, мада нисмо компетентни да доносимо суд. – Неко ко је интелигентнији од мене, ваљда, чита од почетка... Ипак, не пропуштам историјске текстове, нарочито оне који се тичу Другог светског рата, приче о породицама и људима који су заслужни за овај наш град и који су нас задужили, а некад читам и крими-дешавања.

Л. Радловачки

EUR/RSD 117.5121
Најновије вести