У том послу је и пред нама научницима велика одговорност. Изузетан пример и узор за то нам је Милутин Миланковић. Он је наш највећи научник, ако изузмемо иноваторе и људе заслужне за технолошки развој, у чему је Никола Тесла неприкосновен. Кад говоримо само о науци, Миланковић је број један са својим открићима у небеској механици и климатологији, уосталом, ушао је у 15 најазначајних научника свих времена у области науке о земљи према анкети коју је спровела НАСА, тако да ми је ова награда изузетено драга јер на неки начин истиче значај науке која је прилично запостављена у овом нашем друштву. Нучника немамо много, мада се можда чини другачије. Нема нас пуно када се упоредимио са другим земљама – каже математичар, академик проф. др Стеван Пилиповић, први добитник ове награде, прошле године установљене на иницијативу Покрајинске владе.
Током своје професорске каријере, Пилиповић је креирао и предавао низ предмета из математичке анализе на студијама математике и физике. Из предмета Функционална анализа формирао је још три предмета: Топологију, Теорију мере и интеграла, као и Алгебарску топологију. Под његовим руководством организоване су докторске студије из математичке анализе, парцијалних диференцијалних једначина, диференцијалне геометрије и вероватноће. Такође, на Универзитету у Новом Саду био је укључен у докторске студије на неколико других факултета. Под његовим руководством формирана је 2016. године Докторска школа математике у Србији, а он је председник њеног Већа. До недавно био је и руководилац докторских студија из математике на Природно – математичком факултету Универзитета у Новом Саду. Био је истраживач по позиву и професор по позиву на многим факултетима: на Универзитету Санта Барбара, Факултету математичких наука Универзитета у Токију, Универзитету Париз 7 (11 пута), Ервин Шредингер Институту у Бечу, Универзитету Гвадалупе, Универзитету у Бечу и Универзитету у Каљарију, као и на Универзитету Гент. Држао је предавања по позиву у многим математичким центрима широм света: Будимпешта, Москва, Софија, Катовице, Варшава, Санта Барбара, Веил Форест, Токио, Бенарес, Алахабад, Инсбрук, Беч, Кјото, Нагоја, Берлин, Сеул, Торино, Каљари, Париз, Скопље, Подгорица, Сарајево, Источно Сарајево, Бањалука, Загреб, Дубровник, Гвадалупе, Мартиник, Пловдив, Сегедин, Бат, Единбург, Лондон, Лајпциг, Хелсинки, Гент и у многим другим градовима. Стеван Пилиповић је, као ментор, извео 22 магистра математике, као и 32 доктора математике.
Одлуком Владе Републике Србије, а под његовим руководством 2008. године, први у Србији основан је центар изврсности - Центар за математичка истраживања нелинеарних феномена. Центар је 2016. године потврђен трећи пут.
Академик Пилиповић је објавио преко 400 научних радова, од којих преко 100 у домаћим часописима и конференцијама, преко 40 у оквиру публикација с међународних конференција и преко 250 радова у страним часописима, од којих је преко 200 радова са Томпсон-Ројтерс СЦИ листе. Такође, написао је шест монографија, штампаних код познатих страних издавача и већи број уyбеника.
- Научници треба стално да се баве науком, да је прате, јер наука је динамички процес. У нашем послу покушавамо да се приближимо, пре свега, најсавременијим токовима науке, да достигнемо ниво које научници у тим највећим центрима имају, и да урадимо неке нове ствари у тим областима. Тај непрекидни процес рада у математици је можда и важнији него само достизање циљева, после чега се за многе прича зауставља. Сматрам да није добро за ову малу земљу то што неки научници, када достигну неке своје циљеве, кажу: сада је, ево, доста, сада сам све урадио, па могу да уживам – истиче Пипилиповић и додаје: - Наравно, држава треба да препозна важност науке и ради на одржању њеног континуитета. Велики је то проблем. Живимо и радимо у неолибералном систему, у коме је профит најдоминантнија ставка. И у ово време веома је важно да се држава брине и о основним, фундаменталним истраживањима. Искрено, данас у овој нашој земљи можда и јесу најважније информационо-комуникационе технологије. Доносе велике приходе, уздигле су земљу, посебно Нови Сад, на међународно висок ниво у тој области. Међутим, постоје и хуманистичке и друштвене науке, међу њима идентитетске науке, а ту је и математика, ту су и теоријска истраживања у физици, билогији... То су области које се морају неговати. Скоро свугде у свету за њих држава издваја средства, док науке које се баве технолошким развојем и иновацијама, потребан новац за рад добијају од привреде. Сад, што наша привреда није на нивоу, друга је прича. Улагања у основна истраживања јесу улагања у будућност.
С друге стране, сматра Пилиповић, научници овде немају довољно инвентивности:
- Могли би да буду активнији, да предлажу више пројеката, да имају иницијативу. Мислим да држава чак има и више пара него што јој се нуди реалних пројеката у технолошком развоју. И ту је један од проблема: многи очекују да лагодно живе без напора. Када оду у иностранство, одједном су креативни и све им је лепо, а овде гледају што мање да раде. Понављам, одговорност научника је велика и треба да буду много, много активнији, да предлажу пројекте, да се заиста баве науком.
Иначе, компаративна предност науке у нашој држави јесте у томе што имамо врло развијена теоријска истраживања и наши научници, када оду одавде, постижу лепе успехе. Они се у иностранству, ако добро знају теорију, врло лако укључују у тимове који се баве конкретним технолошким развојним стварима. Обрнуто је мало теже, не можете из технолошког развоја ући у теорију – каже Пилиповић.
Пилиповић ће као представник САНУ имати прилику да, као члан првог сазива Научног савета Фонда за науку Републике Србије који треба да делује у оквиру Министарства просвете, науке и технолошког развоја, утиче на то да се ствари у науци побољшају.
- Тај фонд ће имати обавезу да се бави пројектима, тачније, еваулацијом пројеката и најважнијим стварима које се односе на финансирање науке. Неопходно је, али и врло незахвално то радити, јер посао вредновања и одабира пројеката треба да урадите у средини у којој нема пуно средстава за основна истраживања, а сви очекују да ће нешто добити – наводи Пилиповић. - Када говоримо о евалуацији, односи се то и на научне награде: оцењивање у науци је врло комликован процес. Претеривања која у нумеричким кртеријумима намећу струке у природним наукама, као што су хемија, биологија, медицина - а то је бројање радова, импакт фактори, цитираност - потпуно су непримењива у хуманистичким и друштвеним наукама. Вредновање постигнућа у математици и вредновање у некој другој природној науци мора да има одговарајућу тежину. Да би се нечија продуктивност могла квантификовати на одређен начин потребно је, рецимо, квантитативне показатеље помножити с одређеним бројем, па стићи до оних који важе у природним наукама. Циљ је не да упоређујемо науке директно, већ релативно. Рецимо, математика треба да се упоређује с математиком у окружењу, биологија са биологијом у окружењу, а не, рецимо, математика са биологијом. Оно за шта се лично залажем јесте квалитет. За мене је срећна околност што сам својим радом остварио и квантитет, па када се борим за квалитет, то нико не може да ми оспори тиме што ће да каже: причаш о квалитету зато што немаш објављене радове – каже лауреат значајне покрајинске награде академик Стеван Пилиповић.
- Очекујем да ће држава подићи ниво улагања, а она је увек одговорна за политику, научну политику, такође. Ова друга ме једино интересује и она мора бити таква да негује све ово о чему сам говорио. Да створи услове да има интереса да се људи баве и технолошким развојним наукама и иновацијама, али и да се баве осталим истраживањима – сматра Пилиповић.
Владимир Црњански
