Резолуција 1244 усвојена је с циљем постизања политичког решења кризе на Косову, након бомбардовања, очувања међународног мира, безбедности и осигуравања слободног повратка избеглица и расељених лица у свој дом.
Резолуција је уседила након сагласности тадашњег председника Слободана Милошевића на услове које су предложили фински председник Марти Ахтисари и бивши руски премијер Виктор Черномирдин, 8. јуна, који су укључивали повлачење Војске Југославије са Косова и Метохије.
Резолуција 1244 усвојена је својена је у СБ УН са 14 гласова “за” и ниједним против, док је Кина остала уздржана због критиковања НАТО агресије, нарочито због бомбардовања њене амбасаде у Београду.
Њени представници су изјавили да је сукоб требало да реши Влада СР Југославије и њени грађани и да се супростављају страној интервенцији. Међутим, како је СРЈ прихватила мировни предлог, Кина није ставила вето на резолуцију. Резолуција 1244 је важан датум, јер је тиме окончана агресија на СРЈ и оквир је на који се и данас наша земља позива по питањима Косова.
Резолуцијом је загарантован суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ), а за покрајину КиМ је предвиђена "широка аутономија“ у оквиру Србије.
Београд и Приштина, међутим, различито тумаче Резолуцију, Београд скреће пажњу да ни у једном делу Резолуције нема помена о референдуму о будућем статусу, а с Приштин тврди да ниједна одредба резолуције не забрањује независност Косова.
Резолуција подразумевала да се војска и полиција, у потпуности и у тачно одређеном периоду, убрзано повуку са КиМ, што се и догодило.
Један од главних задатака који је СБ овом Резолуцијом поставио пред себе и међународну заједницу је безбедан и слободан повратак расељених лица, којих је око 200.000.
Међутим, и после много година од доношења Резолуције, број повратника је веома мали, између осталог и због учесталих напада Албанаца на имовину Срба повратника.
Србија и многе друге државе чланице ОУН нагласиле су да Резолуција 1244 остаје правно обавезујућа за све стране.
Међутим, Косово је 2008. године једнострано прогласило независност.
Председник Србије Александар Вучић је једном приликом рекао да је Резолуција 1244 једини документ који садржи и неповољне ствари по нас, које никада нису прочитане народу.
Као проблематични делови Резолуције 1244, према његовим речима, издвајају се два члана, Члан 3 и Члан 11 потврђује одговорност СРЈ за кризу, позива се да прекине насиље на КиМ и да поверљиво започне повлачење снага.
Вучић је тада подсетио да се у Резолуцији не помиње Србија, већ СРЈ, коју смо изгубили 2006. године, како је казао, „мудром“ политиком тадашњег државног руководства Србије.
“Како смо успели, не разумем ни данас”, рекао је Вучић, називајући то забадањем себи и сопственом народу нож у срце захтевом МСП, обраћајући се неодговорним питањем судијама које постављају земље које су у већини признале независност Косова.
“Да неко буде тако неодговоран, као да је намерно хтео да забије нож у срце, не могу да схватим. Мислите да се не плаћа цена за погрешне потезе из прошлости”, запитао је тада председник Србије.
Амбасдор Русије у Београду Александар Боцан-Харченко је недавно у једном интервју рекао да званична Москва не тражи нову Резулуцију И да Резолуција 1244 остаје у пуној мери на снази.
Русија је прва земља која зна и тражи да се, кад је реч о КиМ, поступа по Резолуцији 1244, рекао је Боцан Харченко.
Русија, према речима овог дипломате, сматра да је до решења косовског питања могуће доћи само договором Београда И Приштине, без наметања споља.
Председник привремених приштинских институција Хашим Тачи тврди да и Приштина поштује Резолуцију 1244 и нема, каже, никаквог другог става.
Тачи сматра да би до промене појединих делова Резолуције могло доћи ако дође до неког стабилнијег решења између Београда и Приштине, као на пример у делу који се односи на међународно присуство.
Некадашњи министар спољних послова СРЈ Живадин Јовановић каже да је Резолуција 1244 бедем одбране од сецесионизма, екстремизма и илегалног оружаног интервенционизма који ни најмоћније силе и њихови савези не могу савладати без пристанка Србије.
Јовановић је недавно у једном ауторском тексту објаснио да је Србија ефикасно и ревносно извршиле све своје обавезе утврђене Резолуцијом 1244., а да су наши западни партнери када су довољно искористили Резолуцију 1244 за задовољење својих геополитичких интереса - окупација Косова и Метохије, потпуно повлачење српских институција, устоличење терористичких и криминалних лидера у Приштини и проглашење криминалне творевине за државу - њихов интерес за извршавање неизвршених делова Резолуције 1244 не само да је ослабио већ је сам Запад блокирао даље спровођење неизвршених а правно општеобавезујућих одредаба.
Дан пре усвајања Резолуције 1244 потписан је Кумановски споразум, који је уследио након 11 недеља бомбардовања и пет дана преговора.
Тај војно-технички споразум потписали су представници тадашње СРЈ И Међународних безбедносних снага (КФОР), генерали ВЈ, односно МУП-а, Светозар Марјановић и Обрад Стевановић и британски генерал Мајкл Џексон.
Федералне и српске снаге су се Кумановским споразумом обавезале на повлачење свог људства и организације СРЈ и Републике Србије који могу војно да делују.
Споразумом је договорен и повратак војног особља СРЈ и Србије на Косово и Метохију, као и то да ће КФОР обезбеђивати испуњавање обавеза повратка после његовог одобравања.
Међутим, ова одредба Кумановског споразума није до сада испуњена и у јавности је ретко спомињана.
С друге стране, након вишегодишњих залагања, заобилажењем косовског устава, Косовске безбедносне снаге трансормисане су у тзв. „војску Косова“, без формалне промене назива.
За многе Кумановски споразум, у коме нема капитулације, предаје оружја и људи, али ни останка српских снага и уставног поретка на Косову и Метохији, прекинуо је рат али није донео мир.
Након уласка међународне заједнице на Косово и Метохију, протерано 250. 000 Срба, Горанаца, Бошњака, Рома, Ашкалија и убијено више од 1. 000 људи, што је било етничко чишћење за које до данас нико није одговарао.
На Косово и Метохију први је стигао руски конвој из састава мировних снага УН, који је у центар Приштине ушао 12. јуна у 01.30 часова, а истог јутра с македонске стране, код места Блаце, у шест транспортних хеликоптера, грницу су прешли британски падобранци и припадници јединице Гурке, а непосредно затим на територију јужне српске покрајине ушле су колоне британских и француских војних возила.
Припадници Војске Југославије напустили су Приштину 16. јуна, у конвоју од педесетак теретних и путничких возила, а њихов одлазак надгледали су представници мировних снага УН, чија су оклопна возила била на челу и зачељу колоне.
Војска Југославије је, и поред тога што су најжешћи ваздушни удари у двоипомесечном рату са НАТО били изведени на Косову и Метохији, успела да из покрајине извуче највећи део свог људства и технике.
